Šta igram(o)

[Perin]

Ja sam danas završio Kung Fu Strike: Warriors Rise. Igra je pružila dovoljno zabave i tačno ono što mi treba - solidna tabačina je u pitanju, a razlog zbog kojeg sam odgađao igranje ove igre do sada je zato što nisam imao džojstik, a igru definitivno ne vredi igrati bez nj. Danas sam sebe počastio, pa sam kupio pomenutu stvar (da izvinete!!!) i prešao igru.

Ujedno već neko vreme, kad uhvatim slobodno, pičim Assassins Creed 3 - igru koju takođe dugo imam ali nikako da se nakanim da je pređem. Nešto mi Konor kao glavni lik ne seda, nije mi preterano zanimljiv, a ispočetka je i sama priča pomalo dosadnjikava...Ali evo, tamo negde u 8-9 sekvenci priča me kupila. 

[Perin]

Prešao sam i Assassins Creed 3. Priča je ok, samo je ispočetka pomalo spora što zna da frustrira. Gejmplej je odličan....kraj definitivno ostavlja mesta za nastavke koji mogu tako da idu u nedogled, barem se meni tako čini, ali to ne mora biti loše. Svakako, igra zadovoljavajuća, ali bez obzira na sve kvalitete, meni ništa ne može Assassins Creed 2 da skine sa pijedestala ovog serijala.

[n00dle]

Ujebemti... Desktop Dungeons je bio odličan i kao besplatna igra a retail verzija je  IZVRSNA. Stvarno živimo u vremenu potpuno renesanse roguelite dungeoncrawlera.

Ah, najzad da nadjem jos nekog ko ovo igra! Lurkujem na ovom forumu mesecima, ovo je post koji me je naterao da pokrenem lenju zadnjicu i registrujem se. Na xbox republici sam u dva navrata pokusao da nagovorim ljude da igru probaju, bezuspesno.

Inace nisam neko ko posebno voli roguelike igre, ali Desktop Dungeons me je potpuno obuzeo. Cak pratim longplay klipove jednog momka na youtubeu, Jay Plays Games. Pokupio sam gomilu fora, sad sam vec zabasao u hard dungeone i bogami sh*t got real.

Uzgred, Meho, jesi probao Gone Home ili The Stanley Parable? Bas bi me zanimale tvoje misli, ne secam se da si ih pominjao u 'gubljenjima nevinosti'...

[Meho Krljic]

Hahah, dobrodošao među aktivne onda.  Ja desktop Dungeons još drvim na midijum dandžnima, ali sjajno je kako naizgled izuzetno jednostavna igra može da ima mnogo dubine.

Gone Home još nisam probao. Stanley Parable jesam, pominjao sam je ovde pre jedno dva meseca. U pripremi je novo Gubljenje Nevinosti koje će biti mamucko jer će pokrivati sve od Septembra do Januara, pa će tu biti i Stanley Parable i Desktop Dungeons, i The Wolf Among Us i Rayman Legends i Risk of Rain i Bionic Dues i XCOM: Enemy Within i Fire Emblem: Avakening... i naravno GTA V koga sam juče konačno završio posle pedeset sati igranja 

[Tex Murphy]

Већ данима ударнички играм ДРАГОН ЊАРС, врло занимљиво дизајнирана игра, али и врло тешка за играње, првенствено због непостојања адекватних мапа. За све остало - борбе, РПГ елементе, карактеристике, причу итд. чиста десетка. Било би сјајно да Интерплаз згрне гомилу пара новим пројектима и онда ово римејкује.

[n00dle]

Eh meni GTAV nikako nije legao... znao sam da je verovatno greska uzeti ga, al' silni hajp me ipak povukao da dam pare. Vec posle 3-4 sata je bilo jasno da sam pogresio - prica zanimljiva, likovi zanimljivi (a nisam jos ni do Trevora stigao), al' sta to vredi kad se 80% vremena vozikamo po nepoznatim ulicama dok slusam sta pricaju. Povremeno malo pucam i borim se sa neintuitivnim kontrolama. To nije, kako kazu, compelling gameplay.

Svejedno, planiram da mu dam jos jednu sansu. Ima tome vec par meseci, nikako da ostvarim plan. Treba neko da mi otkrije gde gresim.

[Meho Krljic]

Malo me zbunjuje ovo što kažeš za nepoznate ulice i neintuitivne kontrole.  Jesi li ikada pre igrao i jedan GTA??? Hoću reći, ulice upoznaš vozikajući se izvan misija, a ako si igrao GTA San Andreas onda ti je grad donekle već i poznat. Glede kontrola, GTA V ima svakako najudobnije i najergonomičnije kontrole od svih GTA igara do sada. Mislim, svakako da ne mislim da igra treba svakome da se svidi (meni se svidela jer je dobrim delom posvećena ljudima u krizi srednjih godina u koje i sam spadam  ) ali ovo je jedna od najuspešnijih realizacija GTA formule do danas, ako ne i najuspešnija i mada se igri svašta da zameriti, većina tih zamerki se može uputiti ne samo celoj GTA franšizi već i velikom delu open world igara uopšte. Dakle, pojasni malo šta je zapravo problematično, baš me zanima.

[Father Jape]

Ja sam igrao DD kad se tek pojavio, i baš me je obradovalo što se pojavila ritejl verzija, ali je još nisam pazario.

Stavio sam embargo na Stim kupovinu dok ne pređem tri AAA naslova iz proteklih par godina: Bioshock Infinite, Far Cry 3 i Dishonored.

[Meho Krljic]

Pa, slušaj, onda ćeš dosta dugo da čekaš. Ja sam FC3 igrao više od dvadeset sati u prvom prelasku, Dishonored, kombinovano sa DLC dodacima bar 25 sati, a čak mi je i Binfinite uzeo više od 20 sati, mada je tu nekoliko sati otišlo na vreme u kome je igra bila minimizovana dok sam ja radio druge stvari.

Ja sam Desktop Dungeons takođe igrao u fri verziji - moguće čak na tvoju preporuku - a retail sam uzeo čim je došla na prvi popust  Naravno sad sam, posle novogodišnje Steam rasprodaje u žešćem minusu, ali, mi srce puno jer sam ispazario gomlu stvari koje sam merkao mesecima.

[n00dle]

@Father Jape
Retail verzija je fantasticna. Neki kukaju da je rasplinut fokus, ja mislim da je srz obogacena. Kako kome legne.

@Meho
Svaki GTA sam probao, izgurao dokle mogu i na kraju stao. Kod cetvorke sam najvise istrajao, da bi me na kraju smorio los checkpoint sistem, koji je zahtevao da posle svakog faila ponovo vozim 10 minuta do destinacije.

Koliko vidim, kod petice su ispravili taj problem, a jos su i streamlineovali kontrole. Sto jes' jes. E sad, posto nisam gta veteran, meni gomila funkcija na gamepadu koje petica zahteva da memorizujem mentalno umara. Svakako da bi se vremenom to sleglo, ali zasad ide tesko. To je sto se kontrola tice.

Sto se ulica tice, ne poznajem taj grad uopste. Za tih nekoliko sati koliko sam sasuo u igru, ubih se od truda da ne gledam u minimapu (sto je, uzgred, po meni ozbiljan dizajnerski propust, terati ljude da igru prelaze piljeci u ugao ekrana), sto mi je donelo tek toliko da mogu da prepoznam, u onom pocetnom komsiluku, gde se nalazim u odnosu na par znamenitih zgrada. Posto je ceo gameworld ooogroman, imam utisak da bi trebali sati i sati, bukvalno, pre nego sto steknem nekakvu mentalnu mapu koja bi bila od koristi. Kako stvari stoje, vozim nepoznatim ulicama i nemam pojma gde sam nit kud idem.

Najzad, koncept koji igra uveliko koristi, barem u ovim ranim satima -- vozis se dok slusas kako likovi razgovaraju. Rekao bih da se to jedva moze smatrati kao gameplay. Simulator poluhaoticnog uchesca u saobracaju. I to traje li traje, po deset minuta voznje u cugu, onda nesto malo obavis na nekoj lokaciji, pa opet trk u kola za jos malo razgovaranja. Kad to pridruzimo mom nepoznavanju mape i borbi sa kontrolama, dobijemo jedan neprijatan koktel.

Stavise, ovo su samo problemi koji mi najvise bodu ochi, nije da ih nema jos. GTAV pokusava da uglavi sve sto moze, s rezultatom da vecinu stvari ne simulira posebno dobro. Znas kako ono kazu, dobre igre obicno izaberu jednu ili dve stvari koje urade najbolje sto mogu. Sta tacno u GTA igrama funkcionise zaista dobro, sem price? A da ne pricamo o tome da ne vidim poentu vecine 'mini-igara'. Vec sam imao prilike da se utrkujem sa nekom zenom pored plaze, a koji sat kasnije da to isto radim sa svojim sinom na biciklu. U oba slucaja, preneli su 'vozikanje uz razgovor' na trcanje i biciklizam. Niste me prevarili, opet jedva da je gameplay u pitanju.

I tako dalje. Da ne bude zabune, divim se Rockstaru sta su postigli. Gledam klipove koji pokazuju do kakvih detalja su ulazili u konstrukciji tog sveta. Neverovatno. Ali kad pritisnem start i pokrenem igru, ne prodje previse vremena pre nego sto priznam sebi da se opet dosadjujem, jer ne radim nista sem voznje i besmislenih aktivnosti.

Disclaimer: Svestan sam da jos nisam ni dosao do 'prave' sustine igre, tj. heistova. Zato i kazem da cu igri jos dati sansu. Problem je uopste doci dotle.

[Meho Krljic]

Whoa, detaljno  OK, da probam da adresujem neke od tvojih opservacija.

Hajde prvo ovo za kontrole:

Mislim da je ovde samo poenta u tome da igru igraš istrajnije i sve će doći na svoje. Mislim, GTA ima za nijansu ezoteričnije on foot kontrole od prosečnog 3rd person shootera (recimo to da desni bamper služi za zauzimanje zaklona), najviše zato što ima posebno dugme za skakanje a posebno za sprint, kao i mogućnost hodanja bez oružja u ruci, ali ne mislim da je ovo nešto što posle odigranih 5-6 pucačkih misija neće doći na svoje. Kao neko ko igra sve Rokstarove igre manje-više čim izađu, meni je valjda od GTA IV preko RDR, LAN i Max Payne 3 do GTA V evolucija kontrola išla postepeno pa sam u GTA V ušao bez problema.

Što se tiče snalaženja na ulicama, kako već rekoh, mislim da osećaj za grad stekneš vozikanjem po istom između misija. Ako i ne, posedovanje mape na kojoj se da ucrtati putanja kojom stižeš do cilja a koja onda pomaže da pogledom na minimapu dok voziš utvrdiš ideš li načelno na pravu stranu uveliko olakšava stvari. Ali, ključno, GTA je igra koja u domenu vožnje najčešće nema "ispravnu" putanju kojom se do nekog mesta stiže, ucrtana GPS putanja na mapi je samo najkraća putanja kojom se može ići bez kršenja saobraćajnih pravila. Generalni koncept igre je još od GTA III da je svaki put do cilja koga igrač nađe ispravan put, a da su problemi u koje usput upada sastavni deo iskustva. Dakle, filozofski rečeno, nije najvažnija destinacija već ono što se dešava usput.

(Evo, recimo, anegdote od pre neki dan: Franklin u jednom momentu dobija set opcionih misija vezanih za izvesnog adrenaline junkie momka koji ga sa sobom vodi na skakanje padobranom, trkanje mauntin bajkovima nizbrdo itd. Poslednja misija koju treba da izvede u ovoj seriji se mora započeti odlaskom na vrh zgrade Maze banke u centru grada. Ali u tu zgradu se ne može ući niti je susedna zgrada sa visokim kranom dovoljno blizu da bi se moglo na nju doskočiti. Igra ne nudi apsolutno nikakav savet kako da se stigne na vrh te zgrade. Pošto sam već ranije koristio helikoptere u nekim misijama, rešio sam da upotrebim helikopter i iskoristio veliki deo Franklinove ušteđevine da kupim heliodrom, ali je onda tu problem ispalo što nemam dovoljno novca da kupim i sam helikopter, čak ni najjeftiniji. Onda sam prebacio igru na Trevora koji je još ranije kupio mali aerodrom u pustinji a iz jedne prethodne misije imao pristup helikopteru, tako da sam onda taj helikopter dovezao sa Trevorom u centar grada, izašao iz njega, prebacio se na Franklina, pa ušao u helikopter i njime se dovezao do vrha zgrade Maze banke, gde sam iskočio. Dakle, u potpunosti neskriptovana priča za jednu od nekoliko desetina opcionih misija)


E, sad, u duhu gore izrečenog, moram da kažem da imam utisak da malo naopako pristupaš GTA igrama, pogotovo što veliš da u njima priča najbolje funkcioniše. Čitava filozofija open world igara je baš u tome da imaš svet u kome ti je sloboda delanja daleko veća nego u linearnim igrama kroz koje te vodi skripta. Dakle, većina misija koje si pomenuo a koje se sastoje od vožnje uz razgovor ka nekoj destinaciji tu su ili da poguraju priču napred (a da to ne bude kroz neinteraktivni kinematik) ili da te nauče nekoj mehanici koju ćeš kasnije koristiti u story misijama ili u opcionim misijama ili skroz izvan misija, kao u goreopisanom primeru sa korišćenjem helikoptera da se dospe na vrh zgrade da bi uopšte započeo misiju. Tako na primer, trke koje si pomenuo, kao deo story misija samo te poduče mehanici koju kasnije koristiš ili u brojnim trkama koje su opcione a računaju se u završni skor igre, ili su deo story misija u kojima trčiš ili voziš bicikl jer si odabrao da na taj način pristupiš problemu pred sobom. Ali ključno je da je glavni deo "igranja" GTA ono što radiš sam, izvan misija, u istraživanju grada, prigradskih naselja i okoline. Videćeš, kasnije, imaš jednu misiju sa lovom na jelene, koja opet služi da te poduči kako se to radi pa kasnije možeš da loviš ako želiš koliko ti duša hoće, pa jednu misiju sa podmornicom i jednu sa ronilačkim odelom koje te nauče kako da se snalaziš pod vodom da bi onda proveo (ako želiš) brojne sate roneći po Pacifiku i pronalazeći brojne zanimljive stvari pod vodom. Hoću reći, vreme koje obavezno moraš da provedeš roneći u igri je možda 15 minuta, ali je sasvim zamislivo da su mnogi igrači na ronjenje potrošili možda i svih petnaest sati. Ja nisam toliko, ali sam proveo mnogo vremena samo se vozeći po gradu i slušajući radio, upadajući u razne potpuno neskriptovane avanture sa prolaznicima, bandama, policijom itd. To je uslovno rečeno "pravi" način igranja GTA (mada, naravno, svako igra kako mu prija) i razlog što je serijal toliko hvaljen a Rokstaru se možda i nedovoljno često ukazuje divljenje što su im sistemi koji omogućuju da svet bude zaista izvanredno živ, reaktivan i izbalansiran sve bolji iz igre u igru. Mislim, ja i dan-danas neretko zaigram GTA III jer već tu ta srž iskustva sloboda-i-njene-posledice postoji u veoma dobro realizovanoj meri ali GTA V u mnogome proširuje opseg tog iskustva.

Naravno, i heistovi će ti biti zabavniji nego ovo što si pomenuo, ali da se u potpunosti razumemo, ni jedan heist, koliko god da su spektakularni (a jesu) neće ti dati iskustvo koje ti je dao Max Payne 3 kao što ni jedan vozački deo neće biti ispeglan kao Midnight Club, GTA je svakako igra koja pokušava da bude ono što se kaže all-things-to-all-men, ali i jedan od najboljih primera kako se skoro uspeva u tome.

I da dodam da je moje prvo iskustvo sa GTA III pre, jelte, više od decenije, bilo veoma blizu ovome što ti pominješ: i ja sam se pitao zašto je ova igra tako hvaljena kada je vožnja lošija nego u vozačkim igrama, pucnjava lošija nego u pucačkim, kad su misije prostačke jer se svode na praćenje markera na mapi itd. A onda sam jednom seo ozbiljno da je igram - što će reći ignorisao misije i zaputio se da vidim čega sve ima po gradu i tri sata kasnije bio sam preobraćen, imajući iza sebe potpuno jedinstvenu, neponovljivu istoriju ličnih iskustava koja sam doživeo u igri i koja niko drugi nije doživeo na isti način.

[n00dle]

(Evo, recimo, anegdote od pre neki dan: Franklin u jednom momentu dobija set opcionih misija vezanih za izvesnog adrenaline junkie momka koji ga sa sobom vodi na skakanje padobranom, trkanje mauntin bajkovima nizbrdo itd. Poslednja misija koju treba da izvede u ovoj seriji se mora započeti odlaskom na vrh zgrade Maze banke u centru grada. Ali u tu zgradu se ne može ući niti je susedna zgrada sa visokim kranom dovoljno blizu da bi se moglo na nju doskočiti. Igra ne nudi apsolutno nikakav savet kako da se stigne na vrh te zgrade. Pošto sam već ranije koristio helikoptere u nekim misijama, rešio sam da upotrebim helikopter i iskoristio veliki deo Franklinove ušteđevine da kupim heliodrom, ali je onda tu problem ispalo što nemam dovoljno novca da kupim i sam helikopter, čak ni najjeftiniji. Onda sam prebacio igru na Trevora koji je još ranije kupio mali aerodrom u pustinji a iz jedne prethodne misije imao pristup helikopteru, tako da sam onda taj helikopter dovezao sa Trevorom u centar grada, izašao iz njega, prebacio se na Franklina, pa ušao u helikopter i njime se dovezao do vrha zgrade Maze banke, gde sam iskočio. Dakle, u potpunosti neskriptovana priča za jednu od nekoliko desetina opcionih misija)

Sve lepo velis. Bice da si u pravu, treba pravilno pristupiti igri.

Licno ne volim da sam sebi stvaram zabavu u igrama, pa me zato slabo doticu sve igre tog tipa -- LittleBigPlanet i Minecraft me niti najmanje ne zanimaju, pa eto u neku ruku i sa GTA imam ozbiljne probleme. Divljati dok armija ne posalje tenkove je prestalo davno da me zanima kao sam svoj cilj. A opet, s uzivanjem sam satima pravio haos u Just Cause 2 i Red Faction Guerrilla. Tako da svako pravilo ima izuzetak. Od Rockstarovih igara sam RDR cak i zavrsio, mada uglavnom prateci samo pricu.

Jos htedoh reci, ovaj pasus iznad me recimo inspirisao da opet upalim igru. Mozda vec veceras.

[Meho Krljic]

Da, pa, nekako ako si voleo Gerilu i Džast Koz 2, verujem da ćeš ući i u GTA V. Ta igra je toliko velika i toliko stvari u njoj može da se radi (recimo sasvim dobar tenis) da je skoro nemoguće da nećeš naći sopstveni stil igranja. Samo dok prihvatiš da je prolazak kroz priču tu tek kao inicijalni podsticaj da se igraš. Ja, da bude jasno, u GTA igrama uglavnom igram priču, određene opcione misije i blesavim se unaokolo, dakle, niti skupljam automobile, niti vozim ulične trke, niti pronalazim skrivene pakete/ golubove/ pisma, niti sam u petici išao da skačem padobranom i radim jogu posle obaveznih misija koje sam tu morao da obavim, pa sam sebi i tako našao mnogo zabave.

[n00dle]

Gledam svoj prethodni post i jasno mi je zasto su mi se doticne dve open-world igre svidele -- obe imaju fantastican gameplay loop izgradjen oko jedne ideje:

- kod RF gerile je to destrukcija,

- a kod Just Causea je padobran + sajla.

Time se opet vracamo na ono, razradi jednu dobru ideju do maksimuma. Obe ove ideje su odlicno implementirane, ceo gameplay se vrti oko njih, lako ih je 'aktivirati' i dobro se slazu sa open-world dizajnom.

GTAV mi dosad nije ponudio nista slicno, a svaki sistem ponaosob je trom i zakomplikovan. Sem kradje kola, to je prilicno jednostavno.

Ali da ne sirim opet pricu, lepo si objasnio draz koju GTA ima kroz onu anegdotu. Evo upravo razmisljam dal ce veceras biti Desktop Dungeons, GTAV ili mozda DMC. Ne mogu da se zalim.

[Meho Krljic]

Da, da, te dve igre imaju svaka po jednu definišuću mehaniku, kako si ih lepo pobrojao i dobre su zbog toga, ali u smislu reaktivnosti sveta i međusobnog prožimanja njegovih različitih sistema GTA je za klasu ili dve iznad. Meni je Gerila recimo bila sjajna zbog te moćne mehanike destrukcije, ali je svet prilično prazan a ekologija škrta. U GTA V prolaznici stalno reaguju na stvari koje radiš (i to različito u zavisnosti jesu li WASP civili ili afroamerički gengbengeri, recimo) pa iako mu fizički model nije dubok kao RF Gerili, u njemu možeš da proizvedeš više fidbeka koji ima dalekosežnije posledice nego u toj igri.

A DmC si već počeo da igraš ili?

[n00dle]

Naceo sam DmC, jedno tri misije tek.

Svidja mi se kako su redizajnirali likove. Sem one devojke, koja je totalni generic female sidekick. Ninja Theory naprave prelep svet i zanimljive likove, ali onda podbace kod igrivosti. Nikad nije onoliko fluidno koliko bi trebalo. E, pa, rekao bih da su ovde najzad postigli japanski nivo akcije, ili su se barem priblizili. Ne znam jel im neko iz Capcoma odao par tajni ili je samo talozenje iskustva u pitanju, al' sve to mnogo lepo izgleda i radi.

Borbeni sistem se jos proteze, tek sam otkljucao par abilitija. Nadam se da ce izazov postati veci, posto tokom ove prve tri misije jedva da sam jednom zgrcio vilicu. Em premalo protivnika, em uglavnom sluze samo da umru. Mislim da su mozda malo presporo podesili povecavanje tezine. Posto sam relativno skoro odigrao Revengeance, zanimljivo je uporediti ih - Platinum se tu nije salio, posle jednog intro nivoa i malo laganog seckanja, odjednom mi bacili onu prokletu pumu u lice i ostavili me da se snalazim. Tu se razaznaju muskarci medj' decacima - meni je trebalo jedno 30 pokusaja pre no sto sam uspeo da je predjem. Platinum isto preterao, u suprotnom smeru.

Unreal Engine mi se pomalo smucio. Ako nije u Epicovim rukama, rezultati obicno budu osrednji. Previse nasviran kontrast i saturacija, muljave teksture prstiju, a tek onaj pop-in, auh. Jos preko svega, na ps3 gde ga igram, svako toliko zasecka framerate dok, pretpostavljam, ucitava sledecu deonicu. Nedopustivo.

Tako da, sta ja znam. Ostavlja dobar vajb, a opet, odigram po jednu misiju i bude mi dosta. Ne vuce me. Dok sam recimo Revengeance igrao koliko god su mi odviknuti prsti bili u stanju da izdrze, sve vreme kritikujuci njihove brojne dizajnerske i umetnicke propuste (MGR je ocigledno imao minimalan budzet/vreme). Ne bi znao da ti kazem zasto.

[Meho Krljic]

Ma, kako ne bi znao zašto? MGR:R ima veoma dobar borbeni sistem, maštovite bosove (Blade Wolf je i mene mučio još u demu) i spektakl koji nije proizveden za igrača da ga gleda nego je produkt igračevih aktivnosti. Plus, za razliku od DmC, tera se na 60 frejmova u sekundi i utoliko je "odgovorniji". Jeste malo ružnjikava grafika što se tiče arhitekture i enterijera - Platinum su ovo pravili svega godinu dana, na brzinu - ali je u igračkom smislu "pravi" nastavak Devil May Cry škole. DmC je solidna kaver verzija ali iako je meni veoma lepo kako Unreal endžin tu šareni i blješti (prva misija na vašaru je divna u vizuelnom smislu), i iako je igra u suštini vrlo pristojna i bolje nago što sam od Ninja Theory očekivao, ne može da se ozbiljno poredi sa starim igrama.

[n00dle]

Plasim se da sam ja jedan od onih filistina koji ne vide razliku izmedju 30fps i 60fps. Posao svake moderne tabachine je da projektuje maksimalni 'cool', a rekao bih da su mi u ovom slucaju Raidenove egzibicije vise prijale od Danteovih. Zandatsu me terao na fist-pumping i srecni kikot do samog kraja igre.

Inace upalih juce GTAV. I opet je moj pocetni entuzijazam ubrzo splasnuo, suocen sa serijom dugih voznji od jedne do druge do trece destinacije. Stvari su medjutim zivnule kad sam policajcima ispred nosa ukrao onaj veliki kombi za prvi heist . Potonja desetominutna 'jurnjava' po autoputu u suprotnom smeru je bila u jednakoj mera frustrirajuca i urnebesna. Na kraju sam uspeo da se skrsim u nekoj jami iz koje nisam mogao da izadjem, al' sam istovremeno bio sakriven. Na svu srecu, nije mi trebao kombi, nego kanister gasa. Izasao sam pesice iz jame, a u daljini sede tri ona zuta kamiona velichine kuce. Pomislih, hmmm. Ali ostavio sam to za drugi put. To je bio taj emergent momenat zabave o kojem smo pricali juce.

I sam heist je bio umereno zabavan, odusevise me oni podzemni gradjevinski tuneli, hocu li ikad opet imati razloga da tu udjem? Rockstar nije normalan. Nego, htedoh reci da sam na kraju dosao i do Trevora. Pucnjava sa bajkerima je bila uzbudljiva, i taman sam malo pohvatao kontrole. Kad se podvuce crta, kvotijent zabave je bio dovoljno visok da hocu da igram jos. Samo kad ne bi bilo bas toliko prokletog vozikanja.

[Meho Krljic]

Pa, mislim da je u sličaju DmC i MGR:R razlika između 30 i 60 FPS više nego osetna. Ja sam u svom pisanju o DmC pohvalio kako su Ninja Theory uspeli da naprave igru koja iako se igra na duplo manjoj frekvenciji osvežavanja ekrana deluje kao "pravi" Devil May Cry naslov, ali je više nego očigledno gde su pravljeni kompromisi da bi se nadomestio prepolovljen frejmrejt. Ovde čak ni ne mislim na načelno glupe protivnike u DmC u odnosu na MGR:R protivnike koji značajno ozbiljnije sarađuju među sobom kada napadaju Raidena (pri kraju igre je već ozbiljan izazov boriti se sa dva vojnika sa palicama, dvojicom teškaša sa macolama dok te dvojica još zasipaju raketama iz daljine), koliko na očiglednu fundamentalnu razliku u defanzivnim tehnikama dvojice protagonista. Raiden se pre svega oslanja na pariranje koje zahteva ne samo dobro odmerenu reakciju u vremenskom smislu (relativno mali frejm prozor) već i istovremeno pritiskanje tastera i usmeravanje stika u ispravnom smeru, da bi pariranje bilo uspešno. Dante namesto ovoga ima bacanje u stranu koje zahteva samo pritisak na jedan taster, ima ogroman frejm prozor efikasnosti i čini igrača potpuno neranjivim tokom najvećeg dela ovog poteza. To je maltene čit kad se uporedi sa sličnim potezima u starim DMC igrama.


Da ponovim da se meni DmC prilično dopao, da mi je njegov spektakl bio okej, da su i protivnici bili sasvim pristojni (svakako bolji nego u poslednjem God of War), kao i da mi je narativ bio sasvim svarljiv i da je moj najveći problem sa igrom bila preterana količina platformskih delova koji su bili polupečeni, ali su u domenu borbe učinjeni mnogi vidni kompromisi (recimo to da se neki protivnici mogu pobediti samo korišćenjem jednog tipa oružja što je za mene veštačko ograničenje u suprotnosti sa starim igrama, pa onda anđeosko oružje koje se samo bori potiv protivnika, što je meni bilo kul ali je taktički maltene čit), a što sve za MGR:R ne mogu da kažem. Mislim da je Platinum napravio pravi podvig sa ovom igrom i žalim što nisu imali više vremena da je urade još bolje. Uzdam se u to da se igra solidno prodala i da će Kođima održati reč i insistirati na nastavku (a od juče je i PC verzija dostupna, uzgred, pa PC igrači mogu za 20 evra da odigraju jednu od najboljih prošlogodišnjih konzolnih igara u višoj rezoluciji).


Što se tiče podzemnih tunela u GTA, nećeš imati potrebu da u njih ulaziš, u story misijama, ali te niko neće sprečiti da ih sam istražuješ. Moguće je da u poslednjem heistu ima neki deo koji se događa ispod zemlje, ali ja sam odabrao drugačiji pristup pljački pa ne mogu da potvrdim.

Glede vozikanja: u misijama ga uglavnom ne možeš izbeći ali hint za vožnje izvan misija (recimo, kad treba da dođeš do markera za početak misije) je da pozoveš taksi i kažeš mu "skip" kad odrediš destinaciju. To u mnogome skraćuje nepotrebno vozikanje.

[n00dle]

Glede vozikanja: u misijama ga uglavnom ne možeš izbeći ali hint za vožnje izvan misija (recimo, kad treba da dođeš do markera za početak misije) je da pozoveš taksi i kažeš mu "skip" kad odrediš destinaciju. To u mnogome skraćuje nepotrebno vozikanje.

Au, odlican savet!

Sto se tice DmC v MGR:R, ne mogu ni da primirishem tvojoj ozbiljnoj analizi. Rekao bih da ti je ovo zanr blizak srcu. Ja tim 'stylish hard action' igrama prilazim daleko povrsnije.

[Meho Krljic]

Heh, pa ja sam nagruvao 50 sati u GTA V i uživao u svih pedeset. Da nisam imao mogućnost da neke duge vožnje zamenim skoro-instant taksi transportom, sigurno bih se malo sekirao. Pogotovo pri kraju igre gde te neke misije teraju da ideš na jako daleke destinacije. Doduše, istina je i da sam ja postao nestrpljiviji, u GTA III mi vozikanje nije smetalo, ali to je bilo pre više od decenije 

A što se tiče stylish action igara, drage su mi, naravno, mada daleko od toga da sam ja nešto mnogo dobar u njima. Ali gledanje Saurovih videa i čitanje njegovih analiza čoveka senzitivizuje na mehaničke suptilnosti koje tu žive. Da budem iskren, kada sam prvi put igrao Devil May Cry igru i popio teške batine od obične boranije a minibosove nisam nikako mogao da pređem, u očajanju sam skinuo neki FAQ koji je trebalo da mi, mislio sam, otkrije tajne kako da idem dalje. Ispalo je da je u pitanju "Analysis of Tactics/Combo Mechanics FAQ" i ja sam bio potpuno izgubljen u terminologiji koja je pominjala "buffering", "just frames", "just rolls", "auto parry", "perfect impacts" i tako te neke high-level koncepte. Počelo je da mi sviće da su ove igre ozbiljna matematika/ umetnost i da STVARNA stylish akcija neće nastati kao rezultat divljeg udaranja po nasumičnim tasterima  Naravno, nije da sam postao dobar igrač ali barem razumem šta ove igre rade i šta odvaja dobre od odličnih.

[Father Jape]

Krenuo sam da igram Bioshock Infinite, i želim da se obračunam s nekim zbog checkpoint mehanike.

[Meho Krljic]

Jeste, sramotno je to. Ali kako je Binfinite ipak najstrimlajnovanija 'shock igra onda je ovo bila prirodna odluka na strani dizajnera... Dokle si stigao?

[n00dle]

Meni se BI nista nije svideo. Pa, sem vizuelnog dizajna. Bio sam razocaran sto svi uglas hvale igru ko da je ne znam sta postigla. Pala im mrena na ochi. A The Last of Us, koji je uglavnom hvaljen zbog nekih drugih kvaliteta, je sa Ellie postigao sve, pa i vise, od onoga sto je Levine mesecima unazad trubio kako je osnovica njegove vajne igre.

Elizabetina interakcija sa svetom se svodi na posmatranje scenografije i oslanjanje o zid. A njena interakcija sa igracem se svodi na off-screen dobacivanje potrepstina. I to je cela ta prica.

Ali dobro, da je slabasan AI jedini problem s igrom, ne bih ovde sad penio. Niko, ama bas niko od kriticara nije pomenuo da su nivoi dosadni i bezivotni. Pominjala se tu i tamo ludonarativna disonanca; cak neko rece i da su magije lose uklopljenje u gameplay, da je kopanje po svakoj kanti nekako neprimereno narativu. Sve tacno. Ali ne znam sto niko ne pomenu da se nivoi sastoje od ortogonalnih copy-paste hodnika? Da okruzenjima fali ona iskra kreativnosti kojom nivo dobije iluziju zivog univerzuma, a ne samo luna-park organizovan oko oruzanih okrsaja? Sve deluje tako vestacki, ko kulise od kartona i sperploce.

Mislim da sam presao oko trecine. Mucio sam se i mucio, i na kraju odustao. Ako se ikad pojavi na PS plusu, skinucu ga i probati jos jednom, posto slutim da mi je igranje za tastaturom zapravo dodatno srozalo ugodjaj. Ali vec je sad ocigledno da, barem sto se zanimljivog gameplaya tice, BI debelo podbacio. Moze samo prica da ga izvuce (za divno cudo, uspeo sam sve spojlere da izbegnem, i ne trudeci se previse).

Takodje: Trevor je potpuni psihopata. Igra se rascvetala otkako se on pojavio, vise me ne drzi toliko za ruku. A s njim sam uradio vise zanimljivih stvari u dva sata nego u prethodnih osam sa onom dvojicom. To sto sam sad u pustari gde ne moram da pratim puteve je samo dodatni plus.

[Father Jape]

Ma ja sam tek krenuo. Ubio onog piromana, i dobio drugi vigor.

[Meho Krljic]

Uh, namučićeš se 

Meni se BI nista nije svideo. Pa, sem vizuelnog dizajna. Bio sam razocaran sto svi uglas hvale igru ko da je ne znam sta postigla. Pala im mrena na ochi. A The Last of Us, koji je uglavnom hvaljen zbog nekih drugih kvaliteta, je sa Ellie postigao sve, pa i vise, od onoga sto je Levine mesecima unazad trubio kako je osnovica njegove vajne igre.

Tako je. I ja sam ovo pomenuo kada sam pisao o The Last of Us. Primetno zrelija realizacija iste ideje. No, TLOU je ipak konzolna + Sony ekskluziva, pa veliki broj igrača koji su igrali Binfinite nije imao priliku da ga isproba.

Ali ne znam sto niko ne pomenu da se nivoi sastoje od ortogonalnih copy-paste hodnika? Da okruzenjima fali ona iskra kreativnosti kojom nivo dobije iluziju zivog univerzuma, a ne samo luna-park organizovan oko oruzanih okrsaja? Sve deluje tako vestacki, ko kulise od kartona i sperploce.

Pa, ja sam o ovome naširoko pričao na Tap Repeatedly, takođe se dotičući zatupljujuće mehanike skupljanja predmeta iz đubreta koja je zamenila za System Shock 2 karakteristično inspirisani inventory management. Pominju sve to danas i drugi, ali istina je da u prvih nedelju dana igra maltene nije dobijala išta sem pohvala. Ali to je uvek tako - velike AAA igre dobiju sjajne prikaze u prvih nedelju dana a kasnije sledi bekleš. Evo kao kontrasta prikaza koji je napisao Terry Wolfe pre jedno dve nedelje u kome je sahranio igru:

http://metagearsolid.org/2013/12/review-bioshock-infinite/

Takodje: Trevor je potpuni psihopata. Igra se rascvetala otkako se on pojavio, vise me ne drzi toliko za ruku. A s njim sam uradio vise zanimljivih stvari u dva sata nego u prethodnih osam sa onom dvojicom. To sto sam sad u pustari gde ne moram da pratim puteve je samo dodatni plus.

Uskoro ćeš na raspolaganje dobiti i helikoptere i avione, biće tu svakojake sreće    Doduše, igra pravi jedan neoprostiv prestup: prvo ti da jednu misiju u kojoj vrlo ozbiljno voziš avion a posle te u pripremama za heist tera da završiš pilotsku školu i ne da ti da ideš dalje dok ne pređeš sve testove kojih ima jedno... osam? Tako nekako. Samo da su obrnuli redosled ne bih se toliko bunio.

Inače, odmah posle GTA V sam počeo da igram Saints Row IV i iako su Volition u životnoj formi i igra je svakako zabavna, razlika u reaktivnosti sveta je kao nebo i zemlja i podsetila me je zašto nikada nisam pristupio kampu koji tvrdi da su Saints Row igre ono kako bi GTA naslovi od IV pa nadalje trebalo da se ponašaju.

[Father Jape]

Mada, opet, Infinite je Jacijeva igra godine.

[Meho Krljic]

Ali Jaci je poznati zatočnik naratološke škole koji nije uspeo da nađe lepe reči za neke od najboljih igara utemeljenih na sistemima, kao što su Demon's Souls i Monster Hunter, a i mnoge je druge dobre pre svega system-based igre oštro kritikovao zbog loših narativa dok je izrazito loše igre umereno hvalio jer su imale (po njegovom mnenju) pristojne narative.

Ironija je svakako što je narativ u BioShock: Infiniteu iritantan do besvesti, ali pričao sam već o šamalajanizaciji AAA igara.

[n00dle]

Jel citate mozda Tom Chicka, na Quarter to Three? On je donekle stekao reputaciju kontrarijana. Nema dlake na jeziku i pogledi mu se obicno ne poklapaju sa establismentom. Ali covek lepo argumentuje stavove. Cak i kad se ne slazem s njim, zanimljivo je videti njegovu stranu price.

A taj ciklus "hajp > ciste desetke od svih > a ne cekaj, ipak imamo primedbe", pitam se odakle nastaje. Mislim, vidim da se ti mladi ljudi uglavnom svi medjusobno poznaju. Jel nemaju hrabrosti da protivurece kolegama, ili svi jedni drugima dizu hajp pa se ubede da misle isto... ne znam.

Specificno, Bioshock Infinite je prilicno ocigledan primer falicne igre kojoj su debelo gledali kroz prste. Slicna stvar se desila i sa MGS4. Nadam se da barem nekog od njih tisti malo krivica. Mozda zato i nastane backlash.

[Father Jape]

Hm, meni je u sećanju ostalo da se Jaciju Demon's Souls svideo... ali verujem da je Meho u pravu.

Elem, da prijavim da sam ja isto predomišljanje čuo i pre nekoliko nedelja na Crate and Crowbar podkastu. Bilo je apropo kritikovanja DLC Burial at Sea. Mislim da je neko od njih rekao da je BaS savršen primer svega što nije valjalo sa Infiniteom, tj. da je dobro ogolilo mane smera u kome se -shock igre kreću.

[Meho Krljic]

Jahcijev rivju DS je... er.... videćete sami. Ali se barem u kolumni izjadao da je to njemu preteško i da mu troši vreme.

No, da, Burial at Sea jeste BSI destilovan do koske, ali ima jednu važnu prednost. Ne to što je kratak, već to što se borbe odvijaju u enterijerima koji ne dopuštaju AI-ju protivnika da pokaže svoje najgluplje strane a igrača izloži dosadnom silovanju sa svih strana, pa borbe ipak imaju malo više lepote nego u BSI...

Ja sam Toma Chicka čitao dosta ranije jer odlično piše i zabavan je. Naravno u mnogim stvarima se sa njim apsolutno ne slažem - recimo njegov nadaleko poznati negativni rivju Killzone 2 koji je napisan kao da TC nikada nije igrao ni jedan FPS pa ne poznaje njihove konvencije, i dakako sad već ozloglašeni rivju Journeyja koji je iznenađujuće negativan 

Što se tiče uniformno pozitivnih rivjuova za velike igre od strane najvažnijih publikacija u okviru launch windowa, ja sam sklon da novinarima dam malo kredita i neću reći da su svi potplaćeni da pišu tako, ali, nakon one svinjarije sa Rabom Florenceom dobili smo malo više uvida u to kako u stvari izgleda odnos PR službi izdavača i ljudi koji pišu rivjuove pa je i jasnije zašto mnogi prikazivači ne žele da iseku granu na kojoj sede - lepe poklone koji stižu uz rivju kod, promo putovanja i sve ostalo. Plus, mnoge AAA igre se recenziraju tako što ti izdavač ne pošalje rivju kod nego ti plati da sediš dva dana u nekom zakupljenom prostoru i igraš igru na ekranu dijagonale dva metra uz 7.1 ozvučenje od ko zna kolko stotina vati i onda ti je i percepcija igre značajno drugačija.

Što se MGS 4 tiče, tu sam spreman da se dosta raspravljam jer je Kođima namerno i sistematično napravio igru koja treba da poruši poslednje tragove "cool faktora" MGS franšize, pogotovo Snakeovu reputaciju supervojnika i mačojebača (pročitati Wolfeov feljton MGS4 Sold Out, ali i druge MGS 4 članke) i mada je veliki deo igre na ovaj ili onaj način frustrirajući ili suvišan ili neobično intoniran, u mnogo slučajeva je jer je Kođima to tako želeo, a ljudi koji su pisali prikaze već su se sedam godina pre toga opekli sa MGS2 i sad su bili spremniji da vide Kođimine opsene, obmane i varke    Pošto sam ja igrao MGS4 odmah posle odigranih kampanja MGS2 i 3, meni je on došao kao logičan zaključak te cele priče, mada naravno uvažavam da u mnogim elementima naprosto nije bio udoban za igranje. Ali kod Kođime je to često slučaj - namerno.

U drugim vestima, upravo odigrao 30 Flights of Loving i Gravity Bone.    Dobar je Chung mada mislim da sad posle The Stanley Parable ima ohoho da zapne sa Quadrilateral Cowboy jer su se ulozi povećali. Ali meni se mnogo dopada njegova estetika i voleo bih da napravi "pravu", to jest dugometražnu igru na principima ove dve, sa sve nelinearnim pripovedanjem TFOL i špijunski-akcionim gejmplejem GB ali sa više igračevog učešća. Nadam se da će QC biti to!!!!!!

[Father Jape]

Ne treba zaboraviti ni sam ljudski karakter – svima je valjda utisak u vezi sa bilo čim pozitivniji na prvu loptu, osećaj dodira sa novim, itsl. A dok prođe neko vreme, utisci se slegnu, fridge logic kicks in – prekasno je, jerbo je prikaz odavno na sajtu/u štampariji.

Elem, meni je nekako to što Chung radi baš dušu dalo za takve bajt-sajzd bisere. Skeptičan sam oko mogućnosti održavanja istog koncepta u dugometražnoj formi.

[Meho Krljic]

Tu je sad pitanje koliko to jeste utisak na prvu loptu, uzevši u obzir da su mnogi od autora prikaza actually siznd indastri profešnals, tako da su u mnogo slučajeva imali prilike da rečene igre vide/ igraju/ iskuse i ranije u privju seansama i alfa/ beta kojekakvim verzijama. Čak i da nije tako, to su ljudi koji godišnje odigraju između 150 i dvesta igara i morali bi biti značajno ciničniji od nas pri susretu sa novom igrom. BioShock Infinite je baš primer igre koja u čoveku proizvede jako mnogo dobre volje sa prvih sat vremena, ali je poprilično potroši sa sledećih osam or sumtin, kada se iz faze turizma pređe u fazu pucanja i pljačkanja leševa.  Ja sam BSI igrao skoro neprekidno dok ga nisam završio i posle polovine sam već izrazito gunđao na ime borbe i bezumnog kliktanja na "take all", ali skoro ni jedan od ranih rivjuova nije upućivao kritike na ime ove dve komponente.

Glede Chungovih igara (samo sam ove dve igrao) - činjenica je da u njima "player agency" nedostaje koliko i u najnapljuvanijem AAA kinematskom hitu, i mada on to obilato nadoknađuje izvanrednom estetikom i naprednom režijom narativa, mislim da bi dve ili tri naredne igre koje bi zadržale isti nivo igračeve sputanosti u okviru Blendo sveta već bile problem za mene bez obzira na izvrsno pričane priče. Zato se nadam da će Quadrilateral Cowboy ozbiljno zagristi u taj koncept teranja igrača da nauči programski jezik kojim će hakovati tehnologiju u igri.

[Meho Krljic]

Metal Gear Rising: Revengeance lepo izgleda i na mom ostarelom PC-ju:




(Mrzim Metal Gear RAYjeve još od MGS2, strasnom mržnjom)



Onda malo kako Jetstream Sam vrši terensku amputaciju Raidenove ruke:




I tako, nisam stigao da slikam Blade Wolfa, pa evo random vojnika kako ga spremam za pihtije:

[n00dle]

Cek bre,

jel se to meni cini, ili vecina sporednih misija u GTAV ne donosi apsolutno nikakvu mehanicku/finansijsku dobit? Pa sto bi ih onda radio? U svetlu nasih diskusija ovde, sporedne aktivnosti u ovako sveobuhvatnoj igri su maltene po defaultu osrednje implementirane. Da stvar bude jos gora, Trevorove 'rampage' misije ili kako se vec zovu, me ostave ranjenog, tako nasred ulice. Cemu tek to?

Jeste da su neke misije zabavne same po sebi, ali imam utisak da cu se sve vise fokusirati na glavni narativ. Lov na jelene ne moze da primirise kradji vojnog helikoptera.

[n00dle]

Uh, scena mucenja u GTAV... a jos supruga sedela pored mene. Mogao vazduh u sobi da se sece nozem. Posle je Guacamelee malo popravio raspolozenje.

Takodje, helikopteri - majko mila. Malo pomerim pecurkicu ulevo, pa pustim. On isprati komandu, al' onda krene da leluja u suprotnu stranu, klati se i pomera, dok se ne zaustavi 6 metara dalje, okrenut za 40% udesno od onoga gde sam ga ja originalno uperio. Sve bez da sam takao dalje komande. I to sa Trevorom u kokpitu.

[Meho Krljic]

Da, pa sporedne misije su po pravilu "intrinsično zabavne", odnosno zabavne po sebi i ne donose nužno "korist". To je generalno pravilo u GTA naslovima. Pošto ova igra nema složen XP sistem poput Saints Row IV, recimo, onda da li ćeš raditi sporedne misije zavisi samo od toga da li ti je zabavno da ih radiš. Jer, objektivno, XP dobit iz ovih misija skoro da nema nikakvog uticaja na dalje igranje. Ja po pravilu u GTA igrama odradim samo prvu obaveznu trku i ni jednu više, samo prvu obaveznu trku čamcima i ni jednu više. Isto je važilo za lov na jelene, base jumping itd. Neke misije koje spadaju u sporedne, pak, donesu finansijsku dobit. Recimo, kada sam sa Frenklinom naleteo na onu istu ženu sa kojom se Majkl trkao niz brdo na početku igre, ona je insistirala da radimo trijatlon, dakle, trčali, smo vozili bajs i plivali. Kada sam to završio, a ona otišla besno niz plažu, iz obližnjeg šumartka sam čuo zapomaganje. Dotrčim i vidim da dva muškarca kopaju raku za još živu ženu vezanu na tlu. Ubijem njih, nju oslobodim, ona me zamoli da je odvezem do kuće jer je ćerka mafijaša koji je u zatvoru pa sad rivalske bande navalile na nju, ja pristanem i nešto kasnije u igri zvoni mi telefon i ona mi javi da je tata jako zahvalan i istrese mi lepe pare na račun.

Što se tiče helikoptera, haha, da, identično iskustvo. Imaj na umu da sa L1 i R1 okrećeš helikopter u smeru u kom želiš a bez naginjanja po uzdužnoj osi.

Glede misije u kojoj mučimo onog sirotog Azerbejdžanca, od Rokstara se kontroverze i očekuju, jasno. Naravno, meni je ideja da je u igri u kojoj bukvalno kad kolima krenem u šoping preegazim petoro pešaka i izazovem pucnjavu sa dvocifrenim brojem žrtava u gradu, da je dakle u takvoj igri scena mučenja nešto posebno strašno prilično čudna, ali razumem da Amerikance to pogađa.    I supruge, naravno. Mada mislim da je moja oguglala.

Takođe, mislim da je ta misija ispunila svoju svrhu da a) Pokaže da je mučenje pre svega zabava za mučitelja i da je pomisao da je u pitanju "enhanced interrogation" tehnika koju bezbedno izvode profesionalci smešna i b) Pokaže da je mučenje kao izvor pouzdanih informacija od kojih zavise životi naprosto smešan koncept.

Naravno, Rokstar nemaju najsuptilnije pripovedne tehnike na svetu.

Ali je zato Guacamelee! divna igra. Ja sam je završio na Viti ali kapiramm da ću joj se vratiti na PS3.

[Meho Krljic]

Evo još malo mojih HD avantura u Metal Gear Rising: Revengeance:

[n00dle]

Probah sad za vikend Remember Me. Tek onako, posto je besplatan na ps plusu. I pravo da vam kazem, impresioniran sam.

Igra mnoge stvari radi kako treba. Dobar uvod, lepo uklopljen tutorial u pricu, upecatljiv vizuelni dizajn, sjajna muzika (koja se, uglavnom, previse trudi, al' oprosticemo) i zanimljiv 'hook' sa alteracijom memorija. Najniza tacka celog iskustva je upoznavanje sa borbenom mehanikom - cudan sistem u kojem gradis sopstvene komboe ima potencijala, al' prvi susret sa celom idejom me je ostavio blago zbunjenim. Tek par sati kasnije, kad su se otkljucali novi tipovi udaraca (iliti pressena, dzizs), postalo je jasno sta su dizajneri naumili.

Elem, poenta mi je da se Remember Me nalazi u procepu izmedju niskobudzetnih i tripl-A naslova, to je taj nezgodni AA kvalitet. Kao neki straight-to-dvd film, ali sa kvalitetima koji ga uzdizu iznad proseka. I naravno, u danasnjoj gaming klimi koja tolerise samo ispolirane mega-hitove s jedne strane, i cudnjikave indie/mobile naslove s druge, ovaj naslov se prodavao ocajno, koliko shvatam.

Nezgodno je to. Igram igru, i nekako mi dodje tuzno sto ljudi ne znaju sta propustaju. I onda kad nova iteracija military shootera xyz pobere milijarde, sta ce drugo da se desi negoli da investitori jos malo suze kreativnu slobodu developera i nas izbor. Procitah negde da su linearne igre koje se oslanjaju uglavnom na pricu i prelaze samo jednom blizu izumiranja. Ima to smisla. A opet, steta.

Dakle, dva zakljucka. Pod a, nije mi bilo zao kad su avanture nestale (u svojem point-n-click izdanju), jer je to bio okostao zanr sa gomilom problema u dizajnu. Bice mi zao ako ovaj tip igara nestane, iako razumem da im odnos budzet/zarada ne ide na ruku. Pod b, svi znamo da se industrija nalazi u relativno nezdravom polozaju gde samo preskupi AAA naslovi ostvaruju zaradu. Steam i mobile su otvorili nove puteve developerima da ostvare svoju viziju a usput i zarade koji dinar, ali mi se cini da su middle-of-the-road igre poput Remember Me zasenjene grdosijama na koje podsecaju. Eto, ni ja nisam hteo da dam pare. Deo sam problema.

[Meho Krljic]

Lepo si sa svih strana osvetlio ovaj problem/ fenomen. No valja i naglasiti da Remember me, pored svega što joj možemo upisati kao pluseve (evo s moje strane: ženski glavni junak mešovite rase; napor da se uspostavi koliko-toliko uverljiv naučnofantastini/ futuristički mizanscen; trud da se borbeni deo igre učini kompleksnijim i dubljim - Yoshinori Ono i njegov studio su bili konsultovani - te svakako centralna ideja o remiksovanju sećanja koja je i tematski i u igračkom smislu imala mnogo potencijala), ima minuse na najvažnijim mestima. Ja sam već pisao o tome na blogu, meni se zapravo srce cepa što Remember Me ne mogu da opišem kao originalnu, sjajnu igru koju su igračke mase previdele jer nije imala marketinški budžet Resident Evila, ali ne mogu. Capcom ima takve igre - Okami na primer - ali Remember me nije jedna od njih. Tamo gde joj fali zaista joj fali a to su, ispada, ključna mesta: platformašenje je potpuno besmislen element igre jer je čak i inače do debilnosti pojednostavljeni platformski sistem igara poput Uncharted ovde dodatno obesmišljen sveprisutnim indikatorima kuda treba ići. Borba čini nekih 70% gejmpleja ali bez obzira na novootključane pressene od početka do kraja je ravna, nezanimljiva i zasniva se na mehaničkom ponavljanju šačice istih kombinacija. Ovo možda ne bi bio problem u igri koja ima dovoljno drugog značajnog sadržaja (eto, Okami recimo, tu je borba relativno lapidarna ali to nikome nikada nije smetalo) ali ova nema, plus izašla je u godini kada su izašli DmC, MGR: R i God of War Ascension, pa i ajde-de, Deadpool i čak je i PC publika imala na raspolaganju značajno ozbiljnije brawlere, a PS3 igrač naprosto nije sebi mogao da opravda davanje para za Remember Me. Konačno, remiksovanje sećanja je na kraju ispao potpuno banalan element gejmpleja. Em ga je malo, em je i ovde postupak potpuno mehanički trial and error, bez dovoljno elemenata kreativnosti i eksperimentisanja (da ne kažem igranja) na strani igrača.

Iz čisto subjektivne perspektive, ja sam se dodatno razočarao jer sam se u stvari od početka nadao da će Remember Me imati elemente open world mehanike, dakle, da neće biti linearni hodnički brawler. Dizajn novog Pariza mi se jako dopada i pošto igra već ima platformske elemente, nadao sam se da će biti mogućnosti da se slobodno šetamo po gradu, penjemo po zgradama i ulazimo u stanove - imalo bi i narativno smisla: uzevši u obzir situaciju u kojoj se Nilin nalazi (dip andergraund, olvejz on d ran), moglo bi da se opravda da ona na taj način skuplja resurse i informacije. Naravno, to nikad nije bio plan i ja sam tu smrknuto morao da ugušim svoje snove o verziji inFamousa u kojoj igram kao lepa meleskinja sa umjetno izazvanom amnezijom.

[n00dle]

Hm, dobra analiza. Nekako tih pregrst sati nisam primetio da mi smeta by-the-numbers platformasenje. Jeste svedeno do debilizma, ali nije nista gore nego ostale takve igre. oni su stavili da pluta ikonica iznad ledgeva, dok drugi stave kao izandjalu teksturu. Izadje mu na isto.

Mada je lepa ideja, mislim da je mozda nerealno bilo ocekivati open-world sa takvom tematikom i budzetom. Vidis da i Ubisoft kanda ima problema s Watchdogs, koji je tematski daleki rodjak. Da bi to ispalo kako treba, moras da bacas milione dolara i stotine radilica o problem, dok nesto ne pukne. Pricam ko da znam o cemu pricam.

Inace opet me vata apatija sto se GTAV tice. Junacki ga igram ovih dana, odradio sam i Heist sa podmornicom, pa i onu prvu pljacku za FIB. Ti delovi su zabavni, mada ti igra uglavnom ne daje nikakvu slobodu i stalno zahteva da radis tacno ono sto su u tom trenutku dizajneri zacrtali. I to ne sugestijom kroz level-dizajn, ko sto se obicno radi, nego bukvalno, pop-up koji kaze 'uradi ovo! sad ovo! a sad ovo!' Ironicno, imajuci u vidu GTA pedigre. (oce li vise ona sloboda koju si pomenuo, da ti se kaze cilj, ali da te pusti da se sam snalazis. To bi bilo lepo)

Al' ako ostavimo to po strani, i dalje me ubija u pojam sto ostatak vremena provodim, you guessed it, vozikajuci se tamo-amo. Ukrademo ona dva besna automobila, vozim se skoro 5 milja do destinacije gde treba da ih odlozim! I dok tako jurcamo autoputem, minuti prolaze, a ja se pitam zar nemam nesto bolje da radim sa svojim zivotom. To je obicno znak da igra nije za mene. Mislim da nam se blizi kraj. Nisam ja, ti si.

Inace se radujem ovomesecnom ps plusu, Infinite i Metro LL! Taman da dam Levineu jos jednu sansu, a Metro je extra slag na tortu. Uh, uh.

[Meho Krljic]

Pa, izađe na isto donekle, slažem se. Mene i u Uncharted igrama platformski delovi uglavnom uspavaju, ali mi u njima okruženje deluje za nijansu slobodnije ili makar privlačnije za istraživanje. Ovde čim otvoriš oko vidiš kuda teba da ideš pa je ikakav element veštine ili slažaljivosti odsutan.   

I jeste nerealno bilo očekivati Open World igru, ali Remember me je prvi put najavljen otprilike iste nedelje kad i Watch Dogs i onda sam ja sve to u svojoj glavi povezao. Posle par meseci mi je postalo jasno da Remember me neće biti takva igra, da su Dontnod značajno manji studio sa manjim resursima na raspolaganju, ali eto... rastužilo me. Pogotov što mi se dizajn grada u čisto estetskom smislu veoma dopada. Sve bih ja to svario samo da je borba nadahnutija. MGR: Revengeance ima veoma neinspirisan dizajn okruženja i nema platforming, već samo borbu, ali borba je tako dobra da cela igra komforno počiva na njoj i, ja ga evo po treći put privodim kraju.

A u GTA u misijama nikada nema slobode, bar ne te koju očekuješ (hoću reći, sloboda može da bude to da li ćeš nekoga ubiti pištoljem ili zgaziti kolima), to je prigovor koji igru upućuju unazad od 2001. godine. I, ja poštujem da tebe hvata apatija, ali ne mogu da ne primetim da pričaš isključivo o misijama, iako se "prava" GTA magijja vidi uglavnom u slobodnom igranju izvan misija. No, dobro, nije za tebe i gotovo.

[Perin]

Ja sam načeo Spec Ops: The Line. Mehmet i ostala Steam raja zna da ja nisam fan pucačina, ali ova igra mi je baš...okej (što znači dobra, obzirom da ne volim pucačine). Tu sam negde na pola igre, i odluke koje donosiš u istoj su zaista...zabrinjavajuće (tipa, da li da iskoristiš napalm i pobiješ vojnike ali i civile, ili da ne iskoristiš...pa onda u jednom delu možeš da biraš - da li da ubiješ lika koji je ukrao vodu, ili vojnika koji je poslat da ga uhvati ali je pobio pola vodokradičine familije u procesu ili da odeš)....Jedino je to oko napalma bilo diskutabilno, jer koji god izbor da napraviš moraš taj napalm iskoristiti, te mi je to bilo veliko razočarenje.

Što se gejmpleja tiče, čini se standarno - ideš, pucaš, menjaš oružja...zajedno sa tobom u timu su još dva borca kojima ponekad možeš da daš određenu komandu (da nekog smaknu kad si ti pod vatrom, itd). Zasad....ok.

A da. I vizuelno me igra dosta oduševila.

[Meho Krljic]

Pa, da, Spec Ops: The Line je u smislu gejmpleja tek pristojan cover shooter ali ga vadi taj narativ. Mada ja naravno nisam baš pao na dupe onako kako su pali na dupe američki kritičari koji su se ponašali kao da je igra zbog svog narativa nekakav potpuno neočekivani vanzemaljski objekat koji je sišao među raju da inicira prelazak na novu fazu evolucije čovečanstva, ali pristojno je to.

[Petronije]

Opet krenuo Dark souls.

[Perin]

Pa, da, Spec Ops: The Line je u smislu gejmpleja tek pristojan cover shooter ali ga vadi taj narativ. Mada ja naravno nisam baš pao na dupe onako kako su pali na dupe američki kritičari koji su se ponašali kao da je igra zbog svog narativa nekakav potpuno neočekivani vanzemaljski objekat koji je sišao među raju da inicira prelazak na novu fazu evolucije čovečanstva, ali pristojno je to.

Ma kakvi, ništa to specijalno nije, ali je upravo...pristojno. Meni je igra čučala na Steamu dugo, a htedoh da je probam, onako iz dosade, i kad čovek ništa ne očekuje, najbolje prodje...

Još uporedo pičim Dishonored (koji nikako nisam ni prešao), ali to tek ponekad, po petnaestak minuta dnevno


Sent from my iPad using Tapatalk

[Meho Krljic]

Neka, neka, lepo je zaigrati igru u kojoj Amerikanac puca na Amerikanca 

[n00dle]

Moj najveci problem kod Spec Ops je bio taj sto sam ga naceo posle zavrsenog The Last of Us, koji po meni ima jedan od tri najbolja kraja u igrama ikad. Standardi su mi nakratko bili dignuti u stratosferu. Na kraju naravno nije moglo da bude poredjenja - vajna prica u Spec Ops kojoj su kriticari hvalospeve pevali me je ostavila prilicno ravnodusnim. A gameplay, ko sto rekoste, tek pristojan. Lako ce biti da je za takvu 'meh' reakciju vise kriv TLoU nego Spec Ops, al' sta je tu je.

Ne znam gde igra stoji budzetski, al' sad kad razmislim deluje mi u istom rangu kao i Remember Me. Koji mi, uzgred, i dalje jako prija, uprkos svim manama.

[Meho Krljic]

Ma, SpecOps je u prošloj deceniji bio decidno niža srednja klasa, serijal koji je išao od studija do studija, uz male budžete i samo umereno dobru nameru da bude nekakav ozbiljan military shooter. The Line je jedina igra iz serijala za koju se može reći da ima karaktera a studio koji ju je uradio, Yager, je išao u stranu u koju je išao (baziranje narativa na Konradovom Heart of Darkness i postavljanje priče tako da američki igrači malo osete kako rat u stvari danas može da izgleda) upravo jer su prethodne igre iz serijala prodavale sve manje kopija i bile potpuno pregažene CoD/ Battlefield teškašima. Ni The Line se nije prodao u primetnim količinama ali je dobio mnogo kritičarske dobre volje što studiju verovatno nešto znači.

A, koja su ostala dva sjajna kraja pored TLoU? Mene je TLoU prilično impresionirao i kraj je nekarakteristično zreo za trenutni povijesni trenutak videoigračkog medijuma.

[n00dle]

A, koja su ostala dva sjajna kraja pored TLoU? Mene je TLoU prilično impresionirao i kraj je nekarakteristično zreo za trenutni povijesni trenutak videoigračkog medijuma.

U moj top 3 definitivno spada i PoP Sands of Time. Jedna od retkih igara gde mi je bilo zao da gledam kako 'percentage complete' neumitno raste. Em divne igre, em prelepog bittersweet kraja koji se elegantno vezuje na pocetak.

Za trecu bi morao da razmislim. Generalno, igre imaju ocajne krajeve. Ko da ih ostave za kraj pa onda zbrzaju. U mnogo slucajeva vise pamtim sta je bilo usput, nego na kraju. Dok mi je poslednjih sat vremena TLoU obojilo celo dotadasnje iskustvo. A tek njihov poslednji razgovor, naizgled neobavezan, ali zapravo bremenit, uh -- evo opet se jezim.

Ovde se malo dotichemo igara kao umetnickog dela -- bez da mnogo sirim pricu, Ico i Shadow of the Colossus su dva primera koja bih ja odabrao da me pokojni Ebert pita da mu pokazem gde tu ima umetnosti. Narocito SotC, od prvog do poslednjeg kadra, auh. Kakvo iskustvo.