Šta igram(o)

[Tex Murphy]

Хех, моја мама је пасионирани играч Фејсбук игара. Стално шиба неке Бабл Вич саге и триста сличних чуда, а мене душа боли што троши толико времена на то умјесто да ради нешто паметно - нпр. да игра неку поинт анд цлицк авантуру (!). Својевремено су је такве ствари заинтересовале, па је играла Цурсе оф Монкез Исланд (и мислим да је чак успјела да га пређе!), али онда јој је диск експлодирао у драјву и мислим да је то отприлике означило крај њене озбиљне играчке каријере.

[Meho Krljic]

Meni je to mnogo drago kad čujem da ljudi koji su stariji od mene igraju ponekad i prave igre. Tvoja mama, D.-ina mama itd.

[Meho Krljic]

Dakle, ovog vikenda sam pomislio da bi možda trebalo malo da zaigram Depression Quest kad je već autorka igre poslednjih nedelja na tapetu diljem interneta iz svih pogrešnih razloga.

No, bojim se da nisam bio baš raspoložen za nešto što je choose your adventure igra sa gomilom na prvi pogled ne preterano zanimljivog teksta i produkcionim kvalitetima jedne solidne powerpoint prezentacije. Naravno, ovo jeste besplatna igra, pa ću joj se vratiti prvom prilikom kad mi mače ne bude skakalo po nogama sa isukanim kandžama dok pokušavam da se usredsredim na tekst, no ovog vikenda to nije išlo.

Zato sam završio The Last of Us Remastered i... veoma sam uživao. Jedan od pokazatelja da je neko (umetničko ili makar kreativno) delo dobro je i to kad drugi put kad ga konzumirate uživate u njemu više nego prvi put. Knjiga koju drugi put čitate kada, iako znate radnju, posvećujete više pažnje lepim rečenicama, tempu, ili film u kome zapažate režijski postupak, glumačka nijansiranja itd. Takav je i The Last of Us. Ovo je vrlo narativna igra pa, u teoriji, igranje iste po drugi put posle svega godinu dana može da deluje kao da će umanjiti užitak, jer igrač zna šta dolazi i kakvi se preokreti očekuju, no, ne, uživao sam veoma. I u samom narativu, jer sam sada svakoj izgovorenoj rečenici mogao da odmerim težinu u odnosu na teško, emocijom bremenito finale igre za koje sam znao da dolazi, ali i pre svega u samom igranju.

Ono što se potvrđuje kao sjajno u TLOU je da je to igra sagrađena na nekoliko dobro prepletenih sistema (skupljanje resursa, kreacija bolje opreme, apgrejdovanje ličnih karakteristika...) a koji do punog izražaja i dođu onda kad čovek igru igra relaksirano sa dobrom idejom šta sledi i koliko sme da se investira u koju stranu. Posledica toga je da sam igri igrao na istom nivou težine kao lane ali sam mnogo bolje prolazio, mudro koristeći eksploziv i zapaljive bombe u oportunim trenucima, raspolažući hladnim oružjem mnogo bolje i uz izobilje municije koja mi je preostala na kraju (bacač plamena, recimo, nisam ni jednom upotrebio).

Na ovo dolazi i pohvala za izuzetno intutitivan sistem šunjanja i borbe koji potpuno uspeva da igru ravnopravno postavi između ova dva ekstrema i da se i u jednom i u drugom igrač oseća kao da je potpuno pod kontrolom, te da su uspesi njegova zasluga a neuspesi njegova krivica. Kako sam se ovog vikenda ponovo vratio i Metal Gear Solid: Ground Zeroes, prelazeći dodatne misije koje ranije nisam prešao, moram da priznam da Kođima i ekipa još imaju štošta da nauče od Naughty Dog i njihove kombinacije borbe i akcije. Naravno, MGS ima mnogo robusnije sisteme, pa još smeštene u otvoreni svet, ali valja primetiti kako Naughty Dog i jesu tako visoko cenjeni jer umeju da prepoznaju koliko se opšti model igre i partikularni sistemi u njemu dobro i prirodno uklapaju.

Naravno, ovog puta sam prema kraju igre išao znajući kakav preokret sledi pa je time i bilo emotivno razdiruće igrati onaj poslednji deo u kome Džoel prelazi iz uloge heroja u ulogu sebičnog starog čoveka koji sebe (i druge) ubeđuje da je heroj dok ljudsku rasu osuđuje na smrt. Moram da priznam da su Naugthy Dog sa ovim finalom igre naneli vrlo ozbiljnu štetu stereotipu dame u nevolji i viteza u belom oklopu koji je spasava a da, iako je narativ igre jako hvaljen, ovo možda i nije dovoljno jako isticano na svim stranama.

U svakom slučaju, veoma sam uživao i kada ovih dana odigram i Left Behind ekspanziju, ozbiljno se nosim mišlju da krenem i u New Game+ smeru jer mi još nije dosta TLOU. Štaviše, iako nisam od onih koji kukumavče da bi Naughty Dog MORALI da naprave nastavak i poštovao sam kada su prošle godine pričali kako je ovo priča koja ne zahteva dalje pričanje, priznajem da mi je Ellie ušla pod kožu i da se ne bih branio od još jednog nastavka. S obzirom da je Druckman (čini mi se) pre neki mesec i pomenuo da razmišljaju o tome, čekaću sav ustreptao nekakvu najavu. Do tada, svako ko ima PS4 ili PS3 a nije igrao The Last of Us bi trebalo da da priliku ovoj igri.

U drugim vestima, igrao sam i CounterSpy - zanimljiv dvodimenzionalni šunjačko-akcioni naslov za PS4, PS3 i Vitu. Prvo moram da kažem da nas je Sony zaista razmazio radeći blisko sa nezavisnim studijima (recimo, plaćajući im licencu za Unity endžin) i podstičući ih da proizvode cross buy igre. CounterSpy je igra koja zahvaljujući svom upečatljivom vizuelnom dizajnu izgleda sjajno na PS4vorci ali i Playstation Viti, a gejmplej joj je idealan i za ležanje na trosedu i duže sesije, ali i za petominutna protrčavanja u autobusu. Igra podržava cross save fuinkciju, dakle moguće je jednu kampanju igrati na sve tri platforme u kontinuitetu. Meni je to predivno.

Elem, CounterSpy je igra koja MNOGO simpatija dobija na ime sjajne prezentacije. Grafika je crtanofilmovska ali istovremeno vrlo ikonička (u studiju Dynamighty rade ljudi koji su nekada radili u Pixaru i LucasArts), a saundtrak je primeren okruženju. Kako je igra neka vrsta crtanofilmovske parodije hladnog rata, tako i od muzike dobijamo intrigantne džez pasaže i žestoke akcione teme sa duvačima.

Dakle, ovo je kao Noone Lives Forever, samo u dve dimenzije??

Ne, ne baš. CounterSpy je manje ambiciozan naslov, bliži arkadnoj filozofiji, sa dosta naglaska na skoru, sa samo rudimentom naracije i mehanikom koja je zanimljiva ali ne baš dopečena. Igra se odvija u dve dimenzije, dok naš špijun prolazi neprijateljske baze i postrojenja (neprijatelji su SAD i SSSR koji se takmiče u nuklearnom naoružanju i pretnjama, dok agencija C.O.U.N.T.E.R. gleda da oboma smrsi konce) i tu imamo svu silu sakupljačko-platformsko-šunjačko-borbenog sadržaja. Ideja je da se svako postrojenje mora proći, pokupiti što više dokumenata (od kojih su neka vezana za zaplet, druga samo donose novac, a treća otključavaju bolju opremu) i stići do poslednje sobe gde se hakovanjem računara odgađa nuklearni holokaust na još neko vreme, no u interakciji sa stražarima igra pokazuje svoje najuzbudljivije ali i najslabije strane.

Prvo, ovo je prevashodno šunjačka igra koja dodeljuje posebne poene za uspešne šunjačke akcije (onesvešćivanje protivnika s leđa, precizan hitac u glavu, onesposobljavanje kamere) ali mnogo elemenata tu nije pod igračevom kontrolom pa je sasvim moguće biti viđen i izazvati uzbunu samo time što ste ušetali u sobu. Dalje, pucački delovi su zanimljivi jer igra prelazi u shooting gallery mod, sa skrivanjem iza zaklona i neprijateljima koji napreduju po dubini, pa su to jasni momenti katarzične akcije, ali su i oni ponekad zeznuti jer se neki neprijatelji naprosto ne mogu pogoditi zbog čudne geometrije sobe itd.

Ovo je sve donekle posledica toga što igra sobe kreira nasumično pa je time svaki prolazak kroz igru jedinstven, ali s druge strane, sva postrojenja i liče jedno na drugo pa to nije TOLIKA korist kako se na prvi pogled čini.

No, meni CounterSpy prija. Ima slabosti, ali za moj ukus ovde se sistematično i pažljivo igranje sa dosta osmatranja i čekanja isplaćuje u priličnoj meri pa mi oni momenti kada stradam krivicom igre ne padaju toliko teško. Pored toga, težina se vrlo lepo podiže što duže igrate pa je igrač prirodno stimulisan da igra sve opreznije i pažljivije što treba pozdraviti. Igra se najavljuje i za iOS i Android ali slutim da će u nekom momentu doći i na PC, tako da - imati je na umu.



CounterSpy: Gameplay Walkthrough Part 2 Mission KURCHATOV 11 [HD] "Counterspy PS4 PS3"

[neomedjeni]

Da iskoristim priliku da izrazim svoje zadovoljstvo dosad viđenim u Divinity: OS i pomenem jedan zabavan problem s kojim sam se susreo.


Naime, svi znamo da krasti nije moralno, ali je u kompjuterskim igrama često poželjno. Isto važi i za Divinity, ali u slučaju ove igre, ako kradete poput neiživljenog kleptomana, to bi moglo da vam se obije o glavu. Što se meni i desilo. Budući da sam odlučio da lagano izgustiram igru, nisam izašao iz grada dok nisam pretražio svaku zgradu u istom - dakle sve prostorije, sobe, dvorane, tavane i podrume. Grad je inače luka, dakle trgovači centar u koji se slivaju roba i novac sa svih strana, pa nije čudo što su pomenute zgrade prepune umetničkih slika i srebrnine, koju je moguće, nekad lakše, nekad teže, ali uglavnom uvek postoji način, opljačkati. I koja dostiže veoma visoke cene kod lokalnih trgovaca.


Problem je što sam ja previše studiozno pristupio prikupljanju i preprodaji umentina i ostalih dragocenosti, te sam trgovcima već pokupio sav novac koji su imali na raspolaganju. Sada, kada napolju bijem bitke i prikupljam loot, dolazim u situaciju da nemam kome da ga prodam. Poslednji put sam, srećom, naleteo na redak oklop koji mi se svideo pa sam trampio za njega svoja dobra i još malo doplatio, ali radije bih da se bavim robonovčanom razmenom nego trampom. Zasad nisam primetio da se trgovcima periodično obnavljaju zalihe gotovine, nadam se da je to samo zato što nije prošlo dovoljno vremena.


Inače, borbe su svetla tačka igre, izuzetno raznovrsne i zahtevne. Plašio sam se da će biti suprotno nakon nekoliko prelakih sukoba koje sam imao u tunelima pod gradom, ali izlazak vam grada je raspršio moje strahove. Divinity se ne igra s mozgom na autopilotu, igra pruža obilje taktičkih mogućnosti i izazova -  a činjenica da osim na protivnike i vašu družinu morate obraćati pažnju i na teren i vremenske uslove samo dodaje šlag na tortu. Još ako sebi postavite zadatak da igrate bez korišćenja healing potiona, kojih definitivno ima previše, i resurection scrollova, uživanje je zagarantovano.

[Meho Krljic]

Gah! Moram je zaigrati što pre.

Inače, internet kaže da trgovci dobijaju novu robu kada se ti levelapuješ, tako da će valjda biti sve OK.

[neomedjeni]

Najtoplija preporuka.


Super ako levelovanje reši problem. A ako ne, uvek je tu da divna, a skupa oprema i magijski priručnici za koje mogu da se trampim.

[neomedjeni]

Antivirus program mi je smestio Divinity u karantin. Legalno kupljenu kopiju D:OS-a.
Pretpostavljam da sam upravo saznao kako se oseća čovek kada karma dođe da mu se naplati zbog svih onih pirata koje je odigrao.

[Meho Krljic]

Pakao. Ali da pogodim, koristiš Mekafi?

[neomedjeni]

Avast.
Srećom, rešio sam, odnosno ortak mi je rešio problem. Nakon što sam sat vremena pokušavao da pronađem način da zavirim u karantin kako bih izvukao igru nazad (zapravo, antivirus je poslao tamo samo taj sumnjivi fajl), što se pokazalo nemogućim, ortak je na steamu zatražio verifikaciju igre i steam je tom prilikom sam dodao nedostajući fajl. Tako da sad sve ponovo radi kako treba.

[Perin]

Avast.

Moram malo da se uključim u vezi antivirusa, iako ovo nije tema za to:

Našao sam da je Bit Defender Free definitivno najbolja besplatna verzija antivirusa. Ima odličan rejt pronalska sumnjivih fajlova, ne zeza mi igre i dosta je lajtvejt. Avast sam odavno, kao i AVG prestao da koristim. Takođe, ako neko ima slabiju konfiguraciju računara (poučen iskustvom instalacija Windowsa za pare ljudima koji donesu smeće od kompjutera i onda me stalno zapitkivaju kad im dignem sistem zašto im štopa kompjuter itd), topla i velika preporuka je Panda Cloud Antivirus, besplatni program koji troši baš malo resursa i ne koči računar kao Avast ili AVG. Takođe, ukoliko tražite solidan browser za slabiji komp, onda je bez daljnjeg preporuka za QT Browser.

[neomedjeni]

Imaću u vidu. Avast zapravo koristim relativno kratko, nepunih godinu dana, po preporuci servisera koji mi je popravljao komp. Prethodno sam koristio kombinaciju avire i malwarebytes anti-malware-a. Iskreno, do sada nisam imao nikakvih problema sa antivirusima, pa im nisam poklanjao previše pažnje. Obe varijante su mi završavale posao. A onda ovaj šok od preksinoć...

[Meho Krljic]

Jeste neobično. Ja Avast koristim deset godina i zadovoljan sam njime nekih 90 posto. No, naravno da ću imati sve ovo na umu kad zaigram DOS.

[ridiculus]

Dvoumio sam se da li da probam neki MMORPG, pa sam se razmišljao o Age of Conan (nije nova igra=ne traži računarske resurse, besplatan je, volim Hauardov svet), ali videh na Funcomovom sajtu da je broj i izbor lokacija veoma škrt u odnosu na ono što bi Hauardovi fanovi mogli očekivati, jelte. Simerija, Akvilonija, Stigija i Kitaj... Plus što su sve klase vezane za ova mesta (ajde što tempest of Set mora biti stigijskog porekla, ali zašto demonologista i nekromanser?) To, dakako, ubija moju želju za istraživanjem misterija tih drevnih mesta. Sve je nekako skučeno, siromašno, ograničeno...

Inače, igram jednu vizuelno siromašnu ali vrlo pametnu i visprenu strategiju... više o tome uveče, ili sutra.

[Meho Krljic]

Ja sam hteo da zaigram FFXIV kao nekakav pokušaj romanse sa MMORPG svetom - ta igra je sad u promo periodu gde može da se igra za dž a jako je hvale, no, nemam dovoljno mesta na C drajvu pa me je to poštedelo napora 

Elem, ali evo šta actually igram ovih dana. Bar jedna igra:

Završio sam Wolfenstein: New Order. To sam ovde već pominjao i da sam imao malo više vremena da manje idem kod veterinara i zevzečim se sa majstorima, a da je više igram, završio bih je i ranije pošto ovo nije nikakva kompleksna multižanrovska građevina već prilično sveden FPS.

Kad kažem "sveden", to može da bude i jaka pohvala i kritika i nekako tako to treba i shvatiti.

Prvo bih o pohvalama. Wolf New Order je igra koja u dobroj meri hvata duh nekakvog klasičnog FPS igranja, dakle ovo izrazito nije savremen military shooter u kome je sve podređeno igračevom wish fulfillmentu, sa protivnicima koji padaju od jednog oštrijeg pogleda u njihovom smeru i kokainskom lakoćom trčanja brzinom od 60 kilometara na sat sve vreme. Wolfenstein je po tempu značajno odmereniji, ima prostora za sistematičnije igranje sa doslednom implementacijom šunjačke mehanike i protivnicima koji daleko od toga da pate od neke prevelike inteligencije ili instinkta samoodržanja ali jesu malčice sunđeri za metke pa tako makar u tom smislu pružaju određen izazov igraču.

Mogao bih da čak kažem da WNO zapravo sjajno ekstrapolira određene elemente originalnog Wolfenstein 3D a koji su se posle malo izgubili kroz evoluciju žanra trajektorijom Doom>Quake>Rage, utoliko što se ovde zaista daje mogućnost diskretnijeg prolaženja kroz misije. Mape su prilično linearne, nema ovde nekakvih razrađenih arhitektura nalik na stare igre (ili Dishonored/ Far Cry 3) ali se i u njima ostavlja malo prostora da neprijatelje eliminišemo tiho i odgodimo neizbežni sukob vatrenim oružjem što duže. Ovde ima nekih sjajnih detalja, kao što je odlično dizajnirano korišćenje noža kao i oružja sa prigušivačem.

No, ovo nikako nije "prava" šunjačka igra pa je i izrazito lako biti viđen i određena nedopečenost i plitkost stealth mehanike može da bude i blago frustrirajuća jer ne postoji ikakva margina za grešku a u dobrom broju slučajeva šunjački pristup je praktično neizvodljiv i postoji samo simbolično.

Dobro, ovo je pre svega šuter pa je pucanje u centru i igra ovde, predvidivo ide u solidan ekstrem sa mogućnošću nošenja po jednog komada istog oružja u svakoj ruci, uključujući snajperske puške (i noževe), mada valja primetiti da koncesije realističnosti postoje - recimo, ne postoje lanseri raketa, nema minigun oružja (sem onih koje privremeno otmete neprijatelju), a najegzotičnije oružje u ličnom arsenalu je laserska puška koja je istovremeno i alatka. Ali pucnjava je mahom odlična uz ogradu da morate voleti skrivanje iza zaklona i neprijatelje kojima treba dosta metaka pre nego što poljube patos (sem, naravno, ako ih pogodite u glavu), uz sve veće i oklopljenije protivnike prema kraju igre za koje obični meci više i nisu neka smetnja i valja pribegavati granatama, laserima i specijalnoj municiji.

U tom smislu, igra ima zapravo iznenađujuće spor tempo - ko je očekivao da ovo bude prženje nalik na W3D ili Doom/ Quake, moraće da se malo zabremza i shvati da ovde nema ništa od bezglave jurnjave unapred, a da je korišćenje zaklona, šunjanja i strpljivo pucanje na velike neprijatelje sa bezbednih pozicija neophodno da bi se preživelo. Dakle, ovo je značajno bliže šuterima od pre desetak godina nego šuterima od pre dvadeset. Što je okej. To se očitava i po spletu dodatnih aktivnosti koje morate obavljati pored pucanja a koje podsećaju na period sa početka veka. Moderni FPSovi su uglavnom orijentisani na pucanje i naraciju i u njima veoma retko ima elemenata potrage, pretraživanja i rešavanja prostornih problema - to je nekako dizajn koji je vrhunac doživeo sa Half-Life 2 i posle toga je proteran iz sržnog FPS žanra u tangente tipa Portal. Wolfenstein New Order ovo ima u opet svedenoj meri i to malo obogaćuje iskustvo.

No, kako rekoh, igra je dosta sporog tempa a Machine Games su se odlučili za set piece interpunkciju umesto za borbe sa bosovima, pa ima svega dva pamtljiva bosfajt od kojih je onaj na kraju sa generalom Totenkopfom nešto pamtljiviji a što će možda i biti problem za neke igrače. Meni je okej i to sa set pisovima koji su uzdržani, i računaju da je sama borba u solidno osmišljenim prostorima dovoljno dobra da ih iznese bez posezanja za kojekakvim dosetkama ili intervencijama da bi bili zanimljivi (dakle nema iznenadnih promena uslova usred borbe, niti kinematika koji uvode nove probleme). To cenim.

Treba pohvaliti i raznolikost lokacija, igra uspeva da nam pokaže i nemačka utvrđenja i koloniju na Mesecu i zatvor u Berlinu i logor u Hrvatskoj i još štošta a da održi tematsku i tonalnu konzistenciju. Zapravo, svet i likovi u njemu su jaka strana igre i prosto je za žaljenje da Machine Games uopšte nisu sigurni kako da ih zapravo plasiraju. Premisa je sjajna - Nemačka je pobedila u Drugom svetskom ratu i šezdesete godine u okupiranoj Evropi izgledaju drugačije nego u našoj istoriji ali sa mnogo referenci na nju (Bitlsi recimo postoje i u ovoj vremenskoj liniji) i tehnologija je savremenija nego u klasičnim WWII igrama, naravno, ali sve to nije odgurano dovoljno daleko. Naprosto, utisak je ipak da igramo uvrnut WWII šuter a ne igru koja se događa petnaest godina posle završetka rata.

Isto tako, igra ima elemente gotovo nametljivog patosa sa Blaškovićem koji je bakrodžersovski izmešten heroj što kanališe neku gritty verziju Kapetana Amerike (budi se u svetu koji je kao nekakav košmar koji je mogao imati pre petnaest godina i shvata da ne zna ništa drugo da radi do da ubija naciste) i likovima koji takođe imaju teške lične priče i ponekad ginu herojski - u skladu sa war flick tonom - a tu je i par poštenih scena seksa (kad već igra ima 18 rejting onda bar da ga zaradi za sve pare), i na sve to se nadograđuju prizori bestijalne nacističke svireposti. Ali se to onda kombinuje sa pomalo kempi elementima - oklopljeni borbeni psi, džinovski roboti i zajebani mecha oklopi i mnogi prikazivači su imali problem da jedno i drugo uklope. Meni se dopada kako je iskombinovana malo kempi premisa alternativne istorije sa odistinski preteranim gritty portretom glavnog junaka, ali stoji i da jeste malo nelagodno kada se eksploatativne scene nacističke surovosti ekstrapoliraju u smerove koji imaju puku šok-vrednost. No, to je valjda dobar znak - da možemo o ovakvim nijansama da pričamo kad diskutujemo o igrama.

Ono što mi je preovlađujući utisak je da igre nema dovoljno. Što je opet bizarno jer sam je igrao 18 sati - a to je duže od trajanja singl plejer kampanje savremenih šutera - no, dobar deo tih sati je otišao na misije pri kraju igre koje su teške zbog velike količine jako oklopljenih protivnika u prostorima koji im omogućuju da me opkole. Pa sam nekako poželeo da ima više momenata kao što je misija u berlinskom zatvoru ili diverzija sa odlaskom na Mesec. Naprosto, pucačka mehanika ovde je vrlo dobra i bilo bi mi drago da je ima više - ovo je jedan od retkih savremenih FPS naslova za koji ću glasno reći da je šteta da nema multiplejer. Ako machine Games ubede Bethesdu da im se finansira nastavak, to ću rado igrati.

Tehnički, id Tech 5 endžin ovde pokazuje i svoje slabe i svoje izvrsne strane. Igra je uglavnom prelepa i kako za razliku od Ragea ovde ima prostora i za lepšu arhitekturu i za intrigantnije dizajnirane enterijere, pravo je uživanje gledati je većinu vremena. Određeni minijaturni procenat skeletalnih animacija koje pamtimo još iz Quake III i dalje je prisutan u pokretanju modela što mi je jako simpatično (pogotovo jer Džon Karmak nije imao praktično nikakve veze sa ovom igrom sem endžina) i likovi u igri su upečatljivi, neki od njih sa stvarnim karakterom, a osvetljenje, čestice, zamućenja, animacije različitih materijala i druge savremene džidžabidže su dakako na visokom nivou. No, ono što je i ranije bilo slabo kod id tech 5 i ovde se pomalja - prevashodno sporo učitavanje tekstura pri kretanju. WNO je, dakako značajno sporija igra od Ragea pa je u stanju da se mnogo bolje nosi sa mnogo više detalja, ali da i dalje imamo momente gde prvo vidimo ravnu mrlju pa tek posle par trenutaka dobijemo pravu teksturu - imamo.

U svakom slučaju, WNO nije nikakva reinvencija šutera ali jeste prijatno podsećanje na to da stari model dizajna nije nužno  zastareo. S druge strane, Machine Games mogu i ambicioznije od ovoga - Escape From Butcher Bay je deset godina starija igra sa značajno ambicioznijom mehanikom i načelno boljom izvedbom, pogotovo u domenu šunjanja - i zaista se nadam da ćemo dočekati nastavak.

[ridiculus]

Kada je Tom Čik moderisao tribinu o budućnosti strategija na GDC-u (Game Developers Conference) 2011, zastupao je tezu o zlatnom dobu žanra i, kao primer te tvrdnje, spomenuo 6 igara (skoro) potpuno razvijenih i objavljenih od strane po jedne osobe. "Skoro" samo zato što su u nekim slučajevima drugi bili odgovorni za izgled ili zvuk i muziku - programerski i ludički, igre su bile potpuna autorska dela. Jedna od tih 6 igara je bila Creeper World, a njen tvorac Virgil Wall, aka Knuckle Cracker. [A ostale? AI War, Ancient Trader, Atom Zombie Smasher, Gratuitous Space Battles i Solium infernum]

Rudimentarna grafika, ali genijalna ideja (i njena izvedba). Zamislite da branite bazu od nadiranja okeana, gradeći strukture koje usporavaju plimu na 2D mapi sa pogledom odozgo, sve da bi kupili vreme da sagradite dimenzionalnu kapiju i prebacite bazu negde drugde... i onda sve nanovo. Ali postupno zahtevnije, naravno. To je dobar prikaz onog što Creeper World jeste. Baza je Odin City, poslednji grad ljudi, nivoi su planete, a okean je... pa, Creeper. Živo biće, na neki način. Igra je hibrid RTS-a i TD-a, sa elementima građevinskih simulacija. Imamo onlajn trening-simulator, u kome možete naučiti osnovne korake. Imamo i besplatan demo, a onda - nek nam je Bog u pomoći! - imamo i preko 3.6 miliona mapa u kompletnoj igri...  A imamo i neke ekspanzije. Imamo i Creeper World 2, i - sada nam više ni Bog ne može pomoći! - Creeper World 3...

Mnogo je to igara. Čekam da se malo utisci slegnu, pa ću pisati više.


Creeper World

[Meho Krljic]

To zvuči zanimljivo. Čak i meni koji TD igre maltene nikad ne igram a za RTS sam potpuni duduk. Proverićemo demo!!!!!!!!!!

[Petronije]

Dopao mi je šaka danas septembarski Svet Kompjutera na poslu, silno ishvališe ovu igru...

http://youtu.be/KXaj4xmfLWo

Nisam zapamtio ko je pisao rivju ali se usudio da mehaniku borbe uporedi sa Dark Souls    Da nije neko probao ovo čudo? Meni na ovom videu prvo u oči upada užasna animacija, i generalno ja tu ne vidim ništa zanimljivo i vredno pažnje...

[Meho Krljic]

Ja sam to kupio pre nego što je izašlo, ali još nije stiglo na red. Ace Team su generalno interesantan studio i jako se trude oko svojih igara pa verujem da će biti vredno probanja.

[Petronije]

Onda cu podmuklo sacekati da ti prvo probas

[Meho Krljic]

Daću sve od sebe da to bude ove godine.

[Petronije]

Ne moras da zuris

[ridiculus]

Kada sam juče čuo da je Sarah Northway objavila Rebuild za Android pre oko 2 meseca - što mi je promaklo! -  smesta sam odjurio na Kongregate da se podsetim originala (tamo se zove Rebuild 2). Verzija za Android bi trebalo da bude ista kao ona za iOS, i sigurno dopunjena i ispolirana u odnosu na besplatnu verziju, ali ne znam koje su razlike. No, 2.7 dolara je mala cifra za jednu od najautentičnijih igara sa zombijima ikada.

Da ne bude zabune, Rebuild ima produkcione vrednosti programiranja iz spavaće sobe, ali nije stvar u tome. Nikad nije bila stvar u tome. Nijedna druga igra u kojoj ubijate zombije - a ovo je dalekosežna izjava, ali po mom znanju (koje je daleko od potpunog) tačna - ne prikazuje ovako verno tragediju ljudskog društva u surovom okruženju (ne, ne, sigurno ne Walking Dead). Ukratko, to je potezna strategija u postapokaliptičnom svetu, u kojoj pridodajete gradske blokove svojoj na-početku-maloj zajednici preživelih ljudi i branite ih od napada spolja (ili iznutra!). Vaši protivnici su uglavnom zombiji, ali mogu biti i divlje životinje, drugi ljudi, vaši susedi, vaši prijatelji, glad, očaj...

Da biste branili teritoriju, trebaju vam ljudi; da biste imali ljude, morate imati prostor gde će ovi živeti, i hranu koju će jesti -  hranu koju ćete naći ili je uzgajati na farmama; u oba slučaja morate poslate neke ljude na misije koje će vam smanjiti raspoloživi broj vojnika u slučaju zombi-napada. Više ljudi = više usta koja morate hraniti. Osetljiv balans, ali u njemu je jedna od draži igre.

I, da, muzika je divna...


Ovako to izgleda:

Let's Play Rebuild 2 001: We begin to rebuild...


Bonus: uvod u (uspešno završenu) kampanju na Kikstarteru za Rebuild 3: Gangs of Deadsville

Rebuild 3 Gangs of Deadsville Kickstarter video

[Petronije]

Hvala, ovo su prave igre za telefone.

[Meho Krljic]

Suviše sam kratko igrao The Vanishing of Ethan Carter da bih imao neko ozbiljno mišljenje o igri, ali imam skrinšotove da pokažem koliko je lepa.

Za sada, dakle, posle jedno pola sata šetnje po lepom, ama mrtvom krajoliku okoline malog američkog mesta u brdima, zanimljivo je videti kako je "ributovanje AAA uma Adrijana Chmielarza" - dakle pokušaj da se promeni paradigma moderne mejnstrim igre sa kretanjem u prvom licu - zapravo u dobroj meri povratak na avanturističku matricu.

Prva stvar koju u igri vidimo je obaveštenje da je ovo "narrative experience that does not hold your hand" i, svakako, ovo je igra iz prvog lica u kojoj nema pucanja, akcenat je na razgledanju, istraživanju i, prezjumabli, dedukciji. Glavni junak je (paranormalni) privatni detektiv koji rešava nezgodan slučaj u jednom sublavkraftovskom ambijentu, a osnovni elementi igranja su razgledanje okoline, istraživanje i rešavanje kognitivnih problema i mada je ovo igra sa punom slobodom kretanja, miris point and click filozofije je dosta snažan.

Verujem da će ovo u mnogome prijati igračima umornim od pucanja, željnim provratka u Mystolike ambijente lišene pretnje i urgencije, u kojima samo valja naprezati mozak ne bi li se razlučila logika problema i dozvalo njegovo rešenje (uostalom i The Witness Jonathana Blowa najavljuje odlazak u istu stranu) a odsustvo handholdinga bi trebalo da dodatno podupre igračeve intelektualne napore. Primera radi - ja još nisam rešio ni jedan problem, pa čak nisam ni shvatio njihovo funkcionisanje (na primer te neke kuće u koju sam ušao i čiji raspored soba mogu izgleda da menjam snagom volje).

S druge strane, ovaj povratak na stare pozicije ne mora ni da bude dobar. Prolazak kroz lepe ali mrtve ambijente u kojima samo treba rešavati kognitivne probleme je meni manje zanimljiv od prolaska kroz žive ambijente kojima upravljaju interesantni sistemi pa ćemo videti je li regresija Ethana Cartera po svačijem ukusu. Za sada nisam zapazio ni jedan sistem (sem metasistema koji se odnose na interfejs i interakciju) koji bi se odnosio na celu igru (dakle, ne na izolovan problem) i pitanje je da li ih i ima, naravno, jer ih avanturističke igre generalno nemaju, a ovo je igra koja u prvi plan stavlja narativ. No, Chmielarz je jako promišljen autor i njegovo pisanje o kreiranju imerzivnih svetova je vrlo zanimljivo i mada za sada meni Ethan Carter deluje kao tek ograđeni prostor u kome se daju rešavati kognitivni problemi i ništa više (nasuprot imerziji igara poput, recimo GTA, Yakuza, Wasteland ili Fallout koje sugerišu život u svetu koji, kako i Adrian u linkovanom tekstu pominje, ne brinu mnogo jesi li i ti tu), spreman sam da vidim šta će tu biti dalje.

Do tada, evo skrinšotova iz prvih pola sata. Jako su lepi iako je moj kompjuter oficijalno zastareo:

[Father Jape]

John Walker je maločas tvitovao:

"My goodness, The Vanishing Of Ethan Carter is breathtakingly beautiful to look at. I can't think of any prettier game I've seen."

[Meho Krljic]

Nije to daleko od istine.

Naravno, nekom je lepša Hotline Miami, ali ovo jeste jedan od najlepših igračkih ambijenata koje sam ja video.

[ridiculus]

Dakle, veran naslednik Mysta!? 

(Uh, ne, ne, nadam se da nije...)

[Meho Krljic]

Za sada deluje da je sličniji Mystu nego Painkilleru, svakako, ali sačekajmo da malo dublje prodrem u narativ. 

[Petronije]

Uf, ako uspem ovo da poteram i još naštelujem džojped, wasteland će morati na čekanje. Baš imam želju da se zavalim ispred tv-a i uživam u šetnji. Samo da nema bežanja od nekih čudovišta i te fore, alergičan sm na to.

[ridiculus]

Ja imam lep pogled i sa kućne terase, hvala lepo!  Ne moram da sedim ispred monitora zbog toga! Ethan Carter me zanima, ali to je zbog potencijalno inovativnog načina na koji je narativ u toj igri povezan sa mehanikom, ne kao simulacija prirodnih lepota.

[Petronije]

Ja sam namestio džojped i poterao igru. Malko sam istraživao, par minuta, večeras ću igrati pa prenosim utiske.

[Petronije]

Zanimljiv je Ethan Carter. "Inovativni način na koji je narativ povezan sa mehanikom" je zapravo skup prostih radnji koje se ponavljaju i već posle par ponavljanja počinju da zamaraju. Prezentacija je sjajna, na nekim mestima sam se baš naježio, samo od zvukova i pozadinske muzike (crkva, kripta) i može se reći da je taj segment odrađen valjano. Što se tiče kvaliteta priče i načina kako je ona ispričana, tu nisam baš kompetentan, a i nisam puno odmakao jer sam tek malo kasnije ukapirao kako funkcioniše "rešavanje problema" pa sam se vratio na početak, ali bilo je prilično kasno pa sam sve batalio i ostavio za večeras. Zaključak je da ovo nema veze sa Myst -om, nema klasičnih zagonetki, a ono malo kliktanja u službi odmotavanja priče ume brzo da dosadi.

[Petronije]

Nisam na kraju ni igrao Cartera a kako stvari stoje otici ce u istoriju nezavrsen. Wasteland 2 preti da me ozbiljno zarazi a upravo instaliram nba2k15. Za koji dan valjda izlazi i The evil within. Jos ni dark souls 2 nisam presao (mada sam na samom kraju). Uzas.

[Petronije]

A pojavio se valjda i Alien Isolation.

[Meho Krljic]

Ne zaboravi i Civilization: Beyond Earth i Far Cry 4    Shadow of Mordor, također...

[Petronije]

Dumres. Mordor ako je kao Betmen necu ni da igram.

[Meho Krljic]

Ja sam ga sinoć igrao jedno dva sata (da budu jasne razmere moje bolesti: imam ga na PC-ju a onda sam ga ipak kupio za PS4 jer je to meni igra za ležanje na trosedu i igranje na televizoru) i prilično je to dobro. Nije on "kao" Betmen, dakle, nije samo reskin Betmena, ali ima Betmenov borbeni sistem i to mu odlično leži. Ono po čemu se razlikuje od Betmena je što njegov open world ima više dubine, dakle, sistemi koji ga pokreću su kompleksniji i kompleksnije reaguju na pojavljivanje igrača u svetu i njegove akcije. Juče sam odradio za ta dva sata samo dve opcione misije, nisam pipnuo ni jednu narativnu, a opet sam se izvrsno zabavljao loveći uruške kapetane po okolini crne kapije, prateći dinamiku njihovog napredovanja nakon što bih neke ja ubio, a neki "ubili" mene, i ulazeći u brojne neravnopravne sukobe koji su veoma zabavni.

[Petronije]

To sam hteo sebe da ubedim da ga ni ne probam ali kako posle ovakvog komentara? Ne radi mi nba na masini, definitivno je za penziju, plasim se da cu morati da menjam.

[neomedjeni]

Da postavim pitanje ovde, da ne gušim temu o novostima. Videh na sajtu GameS-a Mass Effect kec po ceni od 1000 dinara. To mi dođe nešto po merilima mog džepa, ali me samo zanima da li postoji neka ultimativna verzija koja uključuje DLC-ove? Pretraga interneta je pokazala da nema tako nečeg za PC, što mi je malo čudno.


Naravno, Colector's editione ne bih jurio. 

[Meho Krljic]

Nema.

[neomedjeni]

Okej, onda ću zasad zanemariti DLC-ove. Hvala.

[Meho Krljic]

Ja nisam igrao nikada ni jedan DLC za Mass Effect, uključujući Lair of the Shadow Broker koji je krucijalni narativni spoj između druge i treće igre. Mene toliko nervira izdvajanje integralnih narativnih elemenata iz celine priče koju ta trilogija priča da bih se potukao sa celim EA kada bih mogao.

Uzgred, ti nisi nikada igrao Mass Effect igre? Malo upozorenje: prva igra je... dosta slabija u odnosu na druge dve. Svakako je odigraj da bi imao referencu jer će ti onda uživanje u nastavcima biti pojačano...

[neomedjeni]

Ništa ne pričaj, ja sam poludeo kad sam prvi put čuo za koncept i šta on predstavlja. Zato sam i kupio tek DA: Origins ultimate edition, jer su u njemu spakovani svi DLC-ovi osim onih sa oružjem i drangulijama, a to nijednom normalnom igraču ne treba.
Sad brljam po netu, dosta tih DLC-ova je free trenutno, ali naravno, ne i oni najsočniji.




Ne igrah dosad, Mas Efect spada manje više u razdoblje u kome sam batalio igranje igara. Zanimljivo, prijatelj koji je igrao mi je objašnjavao upravo suprotno - da je prva igra pravi RPG, a druga pojednostavljena do razine pucačine, tj. da je mnogo bolji prvi.  
A večeras ću da dovršim Fallout, pa sam baš nešto mislio da nađem nešto novo dok ne prođe ovih nekoliko dana koliko ću još biti bez neta i steama. Kad videh cenu MS-a, pade mi na um da je ovo prilika da vidim na šta to liči.

[Meho Krljic]

Pa, prva je svakako "praviji" RPG od druge dve, ali je u globalu slabija kao igra. Mnoge RPG mehanike u prvoj igri su iz druge izbačene i ispostavilo se da ne nedostaju jer kad se ispeglala šuterska i kretačka mehanika, ME je ispao solidna akcioa igra iz trećeg lica sa korisnim RPG dodacima.

[neomedjeni]

Ah, pa što ne kažeš odma tako, da odma znam da mi se neće svideti. 


Šalim se, uzeću prvu, pa ako me priča iole bude zaintrigirala, verovatno ću u dogledno vreme nabaviti i preostale dve. I dvojka je trenutno 1000, nije skupa.

[Meho Krljic]

Dobro je to mada je tek trojka ono pravo  Doduše, ona je i najmanje RPG.

[neomedjeni]

Prokleti EA,  odustao sam privremeno od kupovine. I ME kec zahteva autentifikaciju preko neta i jebeni Origin. Ovo je stvarno 1984.

[Meho Krljic]

Pa, to je neko reizdanje. Original to nije zahtevao ali je dolazio u paketu sa SecuROM-om 

Konzole su keva, tu i dalje (skoro) svaku igru možeš da igraš oflajn.

[neomedjeni]

Može biti, ali PC mogu da koristim za 1000 drugih stvari, sem za igranje. 


Ček, ako je kec imao DRM, to znači da je i on zahtevao neku potvrdu na netu, valjda? Što znači da ni sa njim nije moglo bez kačenja na isti.

[Meho Krljic]

Ne, ne, SecuROM je bio oflajn DRM: http://en.wikipedia.org/wiki/SecuROM

I bio je zapravo dosta uspešan ali preagresivan i u većini slučajeva kompanije su se zaletele i davale korisniku svega nekoliko instalacija igre, pre nego što ti igra saopšti da moraš da zoveš izdavača telefonom da ti omogući još neku instalaciju,  tako da je, srećom, to sve proterano posle određenog vremena.