skoro sam čito, na nekom rvackom sajtu...
ne znam dal' si dobro upratio
priča nije bila baš o tome (o geometriji)
vidi, turkosrbsko pitanje zahteva kompleksniji pristup
od pobadanja kočića
jer, ono što je za prosvećeni svet rešenje, kraj eventualnog sporenja (rečeni crveni kočić), to ti je za turkosrbe početak, varnica nad kofom benzina, objava rata
postavljanje i poštovanje jasnih granica između parcela, novčanika, ljudi - dakle, individualizacija, individualizam - što je osnov i conditio sine qua non postojanja civilizovanog društva i uključivanja pojedinca u to društvo,
to ti je za turkosrbe najveća pretnja njihovom shvatanju "zajednice"
slobodno društvo čine slobodni pojedinci
turkosrbskom društvu sloboda pojedinca je najveća pretnja
kod turkosrba ti je sve zamešano, sve je to naše, naša zemlja, naša vera, naša zadruga, naš nole, naše pare, naše jare
a kad parčići tog "našeg" postanu nečiji (što je pičkin dim rabota u tehničkm smislu), to nije turkosrbski napredak u civilizacijskom smislu, to samo znači da se ono "naše" smanjuje, pa se turkosrbi međusobno uzjebu kogod punoglavci kad ih presipaš u sve manju i manju teglu
zato turkosrbi teže da se preliju preko grlića, da u svoje "naše" uključe i ono što je pre toga bilo nečije
stoga turkosrbski mentalitet valja držati u strogoj izolaciji
kad se turkosrbin dokopa švice, njemačke, use, jedino što ga sprečava da se ponaša 100% isto kao u matici, su jasne granice kojima su se opasali svi ostali, koji zato izgledaju kao korpa puna šarenih lopti u prodavnici sportske opreme
pa se turkosrbin uvlači u ono malo praznog prostora što je među njima ostalo
i konsekventno se oseća k'o mudo u procepu
ali ne remeti funkcionalno ostatak društva
desi se da se taj stisnuti i izolovani turkosrbin uobliči u novu lopticu, ali mnogo retko; ako je transformacija trajna, to je pouzdan znak da nije ni bio od pravog turkosrbskog materijala
čest je slučaj i da turkosrbina tamo čeka upražnjen ili novoizgrađen kjubikl
prazna ćelija u bogatom saću što se širi
i tu su mu granice postavljene, volja mu da se useli, volja i ne
no kad se tamo negde u tuđini nađu blizu dva, tri, pet ili petstopet turkosrba, oni se neshvatljivo uspešno i brzo sliju međusobno u jednu veliku rupu u društvu domaćina
otuda po evropskim gradovima (ne u teritorijalnom, već u kulturološkom smislu) postoje turski, marokanski, alžirski i slični kvartovi u koje policija ni ne zalazi
i u tim cistama se nagomilava gnoj
koji se povremeno izlije i okuži okolno tkivo u kome se razvijao
zato je kolektivna inkluzija nemoguća
sve se svodi na pitanje poimanja koncenrtacije (što bi rek'o jedan moj drugar, kad se diskutovalo kako se izboriti sa pišačima u bazen: nikad se ne bi ispišao sebi u čašu vode, verovatno ne bi ni u kadu u kojoj se banjaš, ali ćeš to da uradiš u filtriranu hlorisanu vodu u kojoj plivaš prsno, pa ćeš čak i da skočiš naglavačke u istu ponovo)
bojim se da ovom parabolom podsećam na boška obradovića
jer se redovno stvar posmatra kao poređenje kulturoloških vrednosti
gde svako svoju kulturnu vrednost meri svojim kantarom
sve dok zastupnici nekog od tih vrednosnih sudova ne zapucaju iz šmajsera
zato je, zavisno od koncentracije turkosrba u zadatom prostoru, dilema samo da li ćemo njih ograditi od nas, ili nas od njih
cilj i rezultat, je, zapravo, uvek isti - zadržati ih s one strane ograde