nego čitam sad (pod stare dane) Koču Popovića, pa evo deo koji bi mogao da vas zanima (Ivana naročito):
Ako je na bazi te prevlasti, prvobitno, ostvarenje nagona za samoodržanjem, zadovoljenje jedne želje, to jest jedan čin koji bi, kada bi opstajao izdvojen, i sav i jedino u ovaploćenoj sadašnjosti, izvan vremenske ili koje bilo druge kauzalne sistematizacije, mogao, s obzirom na stvarno stvaran moral, izgledati moralan, njegov je moralan, nagonski smisao odmah izopačen, tim što je generalisan, sistematizovan, samim tim što je on prenesen u »prevlast«, to jest u jednu apstraktnu kategoriju, u jedan pojam koji, kao ustaljen, ne može da podleže direktnom uticaju želje, to jest onom promenljivom sklapanju i kom bino van ju nagonskih elemenata želje. Pravilno povlačenje po- sledica iz takvog čina shvaćenog kao moralno opravdanog, značilo bi uviđanje opravdanosti njegove kod svakoga, značilo bi priznanje zadovoljenja želje kod svakoga; iskorišćavanje njegovo prebacivanjem u sistematizovanost, u interes, znači naprotiv onemogućenje drugima da svoju želju zadovolje, znači uopštavanje jedne želje, a ne opštost želje kao moralne, proizvoljnu univerzalnost njenu, i opravdanost te proizvoljnosti. Generalisana želja, želja izopačena u proračunatost, u sistem, u štićen je interesa, u racionalan niz prohte va, uopštena i ustaljena u apstraktan pojam, nije uopšte više želja. Jer želja ni prvobitno ne može postojati kaoneka apstraktna sila koja a priori bitiše sama po sebi i sama za sebe, već postoji samo u odnosu prema spoljnem svetu, vezana za predmet prema kome je prirodno okrenuta. Samo u samom tom odnosu ona se rađa, i ostvaruje. Tako da je, za ostvarivanje želje, direktnoučešće svesti ne samo opravdano, već i neophodno. Ali ako učešće svesti nije direktno, ako se njeno posredništvo sistematizuje, dolazi se do razdvajanja želje od njenog ostvarivanja. Time je u stvari želja, kao delujuća i opredelju- juća snaga podsvesti, odbačena, pošto ona ne postoji izvan svog ostvarivanja, izvan odnosa sa svojim predmetom; i njena energija je izobličena u ambiciju.Ta energija se sad iskorišćava koristo- ljubivo, to jest potpuno protivno samoj prirodi želje koja je potpuno neko- ristoljubiva, jer prvobitno nije okrenuta prema unutrašnjosti nego prema spo- ljašnosti (i u narcisizmu, libido se, upravljen ka spoljnem, tek naknadno vraća, povija ka unutrašnjem). Kada je ta^° energija želje odstranjena od svoje prave svrhe, kada je tako želja izne- verena i odbačena, onda se pod formom i pod firmom želje proturaju različite težnje, kao težnja za bogatstvom, za vlašću, za slavom, za uspehom, težnje koje ni u kom slučaju ne mogu predstavljati duboke zahteve čovekove stvarnosti. Zadovoljavanje tih težnji ne može se identifikovati sa ostvarivanjem želje, niti ono može biti moralno opravdano time što bi se reklo da ono podrazumeva jednu raniju impulzivnu želju, da je ono samo delimično razradi van je želje, pošto je ono samo jedna uopštena imitacija ostvarivanja želje, jedna apstraktna mrtva slika želje koja se ostvaruje, mrtva jer ne- oživljena željom od koje je odvojena, već samo razrađivana utilitarističkim racionalizmom volje.
