Budiboksnama.
Ima ovde jedan baš lep mali manastir u Drači, u njemu crkvica iz pitajkurac kojeg veka, mislim baš da je tu negde dvanaesti, trinaesti, ima najlepšu fresku Arhangela Mihaila koju sam ja video uživo, a video sam ih kodža, imala je i divan pod u mozaiku od oblutaka sa sve četiri strane sveta (dok lokalni popa koji obnaša službu u toj crkvi nije našao srodnu dušu u liku nove igumanije, te su se složili da im mnogo vuče 'ladno s'nogu dok poštuju Gospodina, pa preko tog mozaika udarili betonsku košuljicu, fabrički polirani mermer sa sve podno grejanje, da vi'š sad kako je naposleno, a i lakše se čisti, uslužno brate)...
Elem, od manastirske kapije do konaka vodi uzana staza od cepanih kamenih ploča između kojih uporno izbija trava, a sestrinstvo je uporno čupa, pošto se tu slabi gazi, da bi je zatrlo. A pored je živica, uredno potkresana, i ružičnjak, a leti se sa svih terasa konaka spuštaju ledene muškatle, dok im basamake i drvene ograde krase bezbrojne saksije sa petunijama. Sve se to veoma lepo uklapa uz negovani travnjak, koji se prostire svuda oko manastirskih zgrada, sve do zida od kamena poklopljenog crepom koji opasuje sam manastir.
U tom zemaljskom miru ipak ponekad dođe do nepredviđenih, nemilih situacija. Desi se tako da udari malko jača kiša, pa raskvasi onu zemlju između komada kamena na stazici kojom se odvaja od glavnog prilaza konaku desno, ka crkvi, te se ploče razlabave i počnu da šljapkaju, a celoj stvari ni malo ne pomaže to što seljaci sobom na nogama donesu blato, kad dođu da upale sveću (veoma retko), u čemu im pomažu i drugi, brojniji posetioci, koji navraćaju da kupe čuvene meleme za kožna oboljenja i ostave koju paru, da se sestr pomole za njihove bližnje.
Zato su brojni posetioci crkvice za povratak ka svojim automobilima, parkiranim ispred manastira, koristili veoma lep trotoar koji se pruža svuda okolo crkve.
Sve dok ih sestre nisu počele umoljavati da takvo što ne čine, jer su to u stvari nadgrobne ploče nad večnim počivalištima velikih junaka, vladika i dobrotvora koji su zaslužili da budu sahranjeni uz crkvu (i u njoj, ali, kao što rekoh, tamo je prevladao zdrav razum i podno grejanje).
I pored toga, još uvek se ponekad desi da koji vernik zabasa preko onih ploča od granita, u kojima su izrezbarene lobanje sa ukrštenim butnim kostima i nerazumljivi natpisi nekog drugog naroda.
Tesla će da ima sreću, jer, prvo, i nema šta da se od njega sahranjuje, a drugo, čak i da tu urnu zatrpaju negde pored Hrama, to će da zauzme mesta najviše 40 x 40 cm (cca), dakle nadgrobna ploča će da bude veličine jedne keramičke pločice za kupatilo, a na tome ne može ni da se stoji duže, a kamoli da se hoda. Možda eventualno da se čučne.
