Stvarno Ivane, sta si procitao od Pavica?
Ja sam ga prvi put citala kada mi je bilo 18 godina - Hazarski recnik, a kasnije sta mi je kad stizalo pod ruku.
Bas sam iznenadjena da volis Pavica , pokoj mu dushi.
ТРЕЋИ ХРАМ
Тачно на Светог Андрију Првозваног господару Николићу от Рудне поднео је протомајстор Јован звани "Лествичник" нацрте за нови храм Ваведења који су уговорили да буде подигнут на имању Николића код Тисе и да гласи на име госпођице Атилије као власника. Место је као најпогодније изабрао сам протомајстор, јер ту, како је објаснио, дува само један ветар. Када је у трпезарији Николића развио своје нацрте, они су запремили цео сто. Храм је требало да има седам прозора, близу олтара предвиђена су седишта за породицу Николић са њиховим грбом над наслонима:
Господар Николић се задубио у нацрте и одједном рекао:
– Па овде су, Јоване, нацрти за три цркве, и то у длаку једнаке, а ја сам наручио само једну.
– Нацрти јесу за три цркве, али ћете ви, господар Николићу, платити само једну. Ова прва црква, што је видите нацртану зеленом бојом, та ће бити у вашој башти вама под оком и неће се зидати, него ће расти сама од себе.
– Немојте ми, Јоване, продавати трудне роде! Откуд црква може да расте сама од себе?
– Може, и одмах ћемо се сложити да може, господар Николићу. Послаћу колико сутра три баштована и они ће тачно према овоме нацрту засадити у вашем врту шимшир. Шимшир ће расти отприлике истом брзином каквом ћу ја тамо на одређеном месту, на вашем имању код Тисе, зидати другу цркву од камена, која је овде на мом нацрту извучена жутом бојом. Моји ће баштовани сваке седмице тачно обликовати и поткресивати шимшир према нацрту, па ћете ви стално кроз прозор моћи да пратите докле смо ја и моји зидари и мраморници тамо на Тиси стигли. Све ћете видети кроз прозор – и када се засвођују вратнице, када се олтар поставља, кад се подиже кубе. Боже здравља, да ми кренемо, па ће се све лепо и на време десити...
– Лепо и красно. Али, реците ми Јоване, чему служи трећа црква, овај трећи нацрт љубичастим мастилом урађен?
– Е, то је тајна коју ћете открити тек на крају зидања. Јер, нема успешног зидања без тајне, ни правог храма без чуда.
Тако су се разишли и Јован поче да зида на Тиси храм Ваведења Богородице, а господар Николић показа Атилији кроз прозор како у њиховом врту ниче шимшир поткресан у виду тробродне цркве у коју се могло ући као у вртну алеју на широка врата. Атилија је свакога јутра шетала по том природном храму, понекад стајала на месту пред биљним олтаром где се имала венчати, а једнога понедеоника увече у први отворени прозор на новој цркви ухватила је звезду Вечерњачу. Храм од шимшира је растао ка небу.
Наравно да су и Атилија и отац одлазили повремено на Тису и тамо на свом имању пратили како се храм Ваведења уздиже и расте у камену и мрамору. Са исто толико занимања они су тада обилазили и ону другу грађевину, Атилијину палату, коју је подизао Дамаскин. Али, Дамаскин је ретко био на градилишту, као да се крио од нечега. Међутим, газде су биле задовољне, јер је палата напредовала брже него цркве.
Али, тада се десило нешто неочекивано.
Јагода је дошао једнога јутра господару Николићу и рекао:
– Шимшир је престао да расте!
– Баш ме брига! – одсече господар Николић – ја храм од шимшира нисам ни наручио, ни платио.
Ипак, он одмах реши да се сам увери у стање на лицу места и хитно оде на Тису да види када ће храм моћи да прими завршен и да га освети. Али, тамо на свом храму он затече мање прозора и једна врата мање но раније. А од зидара и мраморника никог.
– Ова се долама збиља почела парати – помисли господар Николић и поступи по свом старом и провереном обичају. Није позвао протомајстора храма Јована "Лествичника" да се обавести о ствари, него је наредио Јагоди да му испод земље ако треба доведе Јовановог супарника Дамаскина. Није могао замислити два палира који нису супарници, а у животу љути душмани. Дамаскин се појавио другога дана с повезаном главом. Био је повређен . Под завојем је помало крварио.
– Шта се десило са црквом? – упита га узбуђено господар Николић.
– Видите и сами. Не зидају више.
– Како не зидају више? Зашто?
– Нешто не да Јовану да доврши цркву – рече Дамаскин. – Шимшир је престао да расте.
– Сви о шимширу, па о шимширу! Брига мене за шимшир – рече господар Николић – ја сам Јована платио да зида у камену и треба да зида у камену. Зар не може да дозида шта недостаје?
– Мој господине, може Јован лако наставити да зида у камену, али кад шимшир не расте, то значи да не расте ни онај трећи храм, који сте видели љубичастом бојом уцртан у планове цркава. А овај камени храм зида се овде само толико педаља, колико педаља напредује градња на оном трећем храму...
– Па шта ћемо сада?.
– Нешто сте згрешили, господар Николићу. Нешто сте остали дужни, неком од уста закинули. Кад се сетите шта сте згрешили и коме сте учинили неправду, покајте се и неправду исправите, вратите дуг, па ће вам Јован довршити храм.
– Побогу, Дамаскине, па где зида Јован тај трећи храм?
– На небу. Трећи храм Јован увек зида на небу.
