Prica za danas.....

[alan ford]

Ivane, pa ti se razumes u klasicnu muziku, literaturu.... kako stojis sa likovnom umetnoscu?

missis, sad kad nas je Pareza 'sveznani' napustio, a INI u Srbiji, treba nam neko da nam otvara oci i da nas edukuje?

[Pijanista]

Pa necu valjda ja?

[Hate mail]

To moja majka zove (a glede caleta): "Kultivisao se".

I'm still in line.  :mrgreen:

[Pijanista]

I'm still in line.

Za ulje, secer i kafu?

[baggio]

Nadam se da ovo nije ista osoba kao i Danielle Steel. Bilo bi alarmantno da neko tu citira na ovom dobrom forumu  :)

Ivane,
ti si lovac na perfekcionizam.

A sta ako jeste?  Sta onda? :?:

[Pijanista]

Baggio,

najbolje je da citiras, ali ne napises ime pisca. Pa neka se "poznavaoci" pecaju.

[baggio]

Baggio,

najbolje je da citiras, ali ne napises ime pisca. Pa neka se "poznavaoci" pecaju.

Moze i tako.
No problemo.

[Ivan_D]

Baggio,

najbolje je da citiras, ali ne napises ime pisca. Pa neka se "poznavaoci" pecaju.

al' kako onda da znamo da l' nam se napisano svidja?

[slawen]

 :mrgreen: :mrgreen: :mrgreen: :mrgreen:

[baggio]

al' kako onda da znamo da l' nam se napisano svidja?

Hahhahaha....
obozavam vas sve redom.

Skloni ste da napravite naucni rad od podpitanja, a meni skoro uvek polazi za rukom da vas startujem. xrofl

[Pijanista]

al' kako onda da znamo da l' nam se napisano svidja?

:)

Sedimo jednom davno cugamo, zezamo se, i neka cura pocne da citira Desanku Maksimovic :"Ne, nemoj mi prici..." i svi se razneze. Onda ja krenem u istom melanholicnom tonu "Necu da slusam s kim si i gde si, i koju ljubis necu da znam, pusti da verujem da si jos uvek sam" i onda svi, Jao, kako je lepo, Desanka je stvarno majstor. kazem ja da je to neka leva napisala za Draganu Mirkovic, a oni kisele face. Onda krenem da pevam (tj zavijam) "Reci da l' te je moja mladost bolela onda kad sam te mnogo volelaaaaaaaaaaa", a oni U jebtoe, koje sranje. Kazem im da je to Desanka M. Teli da me biju, nisam vise smeo.

[baggio]

al' kako onda da znamo da l' nam se napisano svidja?

:)

Sedimo jednom davno cugamo, zezamo se, i neka cura pocne da citira Desanku Maksimovic :"Ne, nemoj mi prici..." i svi se razneze. Onda ja krenem u istom melanholicnom tonu "Necu da slusam s kim si i gde si, i koju ljubis necu da znam, pusti da verujem da si jos uvek sam" i onda svi, Jao, kako je lepo, Desanka je stvarno majstor. kazem ja da je to neka leva napisala za Draganu Mirkovic, a oni kisele face. Onda krenem da pevam (tj zavijam) "Reci da l' te je moja mladost bolela onda kad sam te mnogo volelaaaaaaaaaaa", a oni U jebtoe, koje sranje. Kazem im da je to Desanka M. Teli da me biju, nisam vise smeo.

[slawen]

На ухото на едно момиче

Не поисках.
Не поисках нищо да ти кажа.

Видях в очите ти
две луди дръвчета
от бриз, смях и злато.
Клатеха се.

Не поисках.
Не поисках нищо да ти кажа.

[Ivan_D]

http://www.goodreads.com/author/quotes/3049.John_Kennedy_Toole

"'It smells terrible in here.'

'Well, what do you expect? The human body, when confined, produces certain odors which we tend to forget in this age of deodorants and other perversions. Actually, I find the atmosphere of this room rather comforting. Schiller needed the scent of apples rotting in his desk in order to write. I, too, have my needs. You may remember that Mark Twain preferred to lie supinely in bed while composing those rather dated and boring efforts which contemporary scholars try to prove meaningful. Veneration of Mark Twain is one of the roots of our current intellectual stalemate.'"
— John Kennedy Toole (A Confederacy of Dunces)

Ova knjiga je super. Prvih 50 strana su malo dosadne dok se ne razvije prica, ali je inace odlicna. Covek bio mladji od 30 kad ju je napisao. Posle se ubio   :(

[Pijanista]

Yá'aashgóó dadísóh'íí'
Háyookáá biyi'déé'
Bádahwii'niihgo át'é
Dah naat'a'í éí yéego nihi nilíinii
Noodóóz dóó biso' diswos
Naabaahii yitah íí'á
Bits'áhoníyée'go deiní'í
Nihich'i' índídah ndi baa íiniidlí
Ah hool'áágóó bine' neidá
Báhádzidii dahólóo ndi
Éí t'éiyá bee sihasin
T'óó nihá dah sitsooz ndi
T'óó shíí éí so' bi sinilgo
Dah naat'á áh hool'áa doo
Nihikéyah bikáa'gi
K'ad nihi hodéezyéél!

[tarana]

dumam nešto to oko smrtne kazne.
skoro da bi se složio da treba da postoji.
samo jeda stvar me yebe.
kroz istoriju je dosta ljudi fasovalo takav vid prevaspitavanja.
koliko njih je bilo apsolutno nevino?
malo jel' da...
da nekim čudom upadnem u to "malo" - ne bi mi prijalo, a pogotovo me ne bi utešilo to što sam statistički malobrojan.

[Ivan_D]

Ja sam za smrtnu kaznu. Zasto bi bilo ok nekog poslati dozivotno u zatvor a nije ok mu uzeti zivot? I onda sve gluposti tipa: osudjivanjem nekog na smrt postajemo jos gori nego oni i bla, bla, bla

Pricao mi je prijatelj, i tvrdi, ali, da je do pre 20-tak godina gomila nevinih (uglavnom crnaca) zavrsila na elektricnoj stolici. U poslednjih 20 godina se to redje desava zbog unapredjene forensic tehnologije, ali on misli da je pre toga dobrih 10% mozda cak i 15% nevinih ljudi (za zlocin za koji su osudjeni) zavrsilo u zatvoru / na elektricnoj stolici.
Meni te cifre izgledaju preterano velike i neverovatne, ali on se momak razume u dosta stvari pa ne bi nagadjao tek tako.

[tarana]

dobro..
ljucki je grešiti...
obesiš čoveka greškom, al' uvek možeš da kažeš izvini..

[baggio]

Kostana

Mitke
I ja gu ne znajem. Samo gu u noc cujem i u s'n snujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, cuvala, 'ranila. Dan i noc samo njega gledala. Sto na sina dusa zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan! Porasnaja sin. Dosla snaga, mladost... Dosle basc, cvece, mesecina; Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve sto iskaja, sve imaja. Hatovi, puske, sablje, zene. Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja.

Nijedna mu ne odrece, nijedna ga ne prevari; a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija. – To sam ja! Pa od t'j bol, jad – dert li je, prokletija li neka - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s'n da me uvati. A s'n_me ne vaca. Zemlja me pije... Noc me pije... Mesecina me pije... Nista mi nije, zdrav sam, a – bolan!

Bolan od samoga sebe. Bolan sto sam ziv. Otkako sam na svet progledaja, od t'g sam jos bolan. Eh, deca, deca slatka! Pojte! Pustite glas. Ali cist glas! Iskam da slusam vas mlad, sladak, cist glas. Zasto moje se je srce iskubalo, snaga raskomatala, ostarela. Zalno, tesko da mi pojete!

Kostana
Koju, gazda-Mitke?

Mitke
Koju? Eh, Kostana, zar jedna je pesma zalna? Znas li sta je karasevdah? I toj tezak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. Eve ostare, a jos se ne nazive, jos ne napoja' i ne naceliva'... Jos mi za lepotinju i ubavanju srce gine i vene! Aha!

Poj, Kostan, kako k'd se od Karakule na Bilacu, Presevo i Skoplje udari. Noc letnja. Sar-planina u nebo strci, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum sirok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, basce, cesme. Mesecina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorca moj, ide nogu pred nogu, a calgidzije, sto gi jos od bilacki han povedesem, peske idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T'nko i visoko kroz noc i na mesecini sviriv. A iz seraji i basce, kude mlade zene i devojke oko sedrvan i na mesecini oro igrav, grneta sviri, dajre se cuju i pesma...

I toj ne pesma, vec glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojacko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s's mesecinu se lepi, treperi i na men' kao melem na srce mi pada. I Kostan, tuj pesmu, toj vreme da mi pojes... A toj vreme vise ne dodje. Ete za toj cu vreme ja zalan da umrem, s's otvoreni oci u grob cu da legnem. Poj ,,zal za mladost"... Za moju slatku mladost, sto mi tako u nisto otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jos jedanput vrne, dodje, da gu samo jos jedan put osetim, pomirisem... Ah!

Da znajes, mome, mori, da znajes, kakva je zalba za mladost,
na porta bi me cekala, od konja bi me skinula,
u sobu bi me unela, u usta bi me ljubila
– of, aman, zaman, mlado devojce, izgore mi srce za tebe!

Bora Stankovic

[alan ford]

evo sta Johnny Cash ima da kaze na temu kako je kada je smrt neminovna...

Johnny Cash - 25 minutes to go

[Nocobdija]

al' kako onda da znamo da l' nam se napisano svidja?

:)

Sedimo jednom davno cugamo, zezamo se, i neka cura pocne da citira Desanku Maksimovic :"Ne, nemoj mi prici..." i svi se razneze. Onda ja krenem u istom melanholicnom tonu "Necu da slusam s kim si i gde si, i koju ljubis necu da znam, pusti da verujem da si jos uvek sam" i onda svi, Jao, kako je lepo, Desanka je stvarno majstor. kazem ja da je to neka leva napisala za Draganu Mirkovic, a oni kisele face. Onda krenem da pevam (tj zavijam) "Reci da l' te je moja mladost bolela onda kad sam te mnogo volelaaaaaaaaaaa", a oni U jebtoe, koje sranje. Kazem im da je to Desanka M. Teli da me biju, nisam vise smeo.

:!:  :|  :mrgreen:  xjap  xyxy

[slawen]

Ја се присећам једне сјајне зајебанције на тему овог Миткета... ишло је отприлике "а коњ Дорчо ногу пред ногу гегензи.." можда је био чак и Љуба Мољац.
.... е, ТО ми дај!

[alan ford]

Ја се присећам једне сјајне зајебанције на тему овог Миткета... ишло је отприлике "а коњ Дорчо ногу пред ногу гегензи.." можда је био чак и Љуба Мољац.
.... е, ТО ми дај!

ili ono:
- (Kostana) Mitke si jea?
- (Mitke) Jea!

[Hate mail]

Kostana...

Em nije na srpskom em nije moguce deci u srednjoj skoli pribliziti tu materiju (osim ako nisu rodjeni melanholici/depresivci), em se meni licno stomak okrece od tog "pustog turskog" jer sa tim nemam bas nikakvu identifikaciju...

[baggio]

CRV

Dosadi meni jednog dana lutanje.Zastanem kraj neke sume i pocnem da secem stabla.Oborim pola sume.Upadnem u nekakav kamenjar,pa nalomim silan kamen.
Pocnem da pravim kucu onako kako je moj deda pravio:dole kamen da drvo ne vlazi,zatim grede,na grede daske i preko svega slama.Kad je kuca bila gotova,potpalim vatru.Cim iz badze suknu dim uzmem novine pa se prucim.
Citam danas,citam sutra-uzivam.
Onda mi do usiju dopre nekakvo grickanje.Lepo cujem kako zagrize,otkine pa proguta.
-Crv!-viknem i skocim.
Zar da jedan crv unistava plod mojih ruku?!
Uzmem noz i pocnem da ga trazim u ramu prozora.On gricka,ja kopam.Tako danas,tako sutra.Prekopam ceo prozor.
Oslusnem.Opet ga cujem:mljacka,gricka,krcka,kvrcka,grebe,struze...Smiri se za trenutak pa zagrize jos besnje kao da ima samo kutnjake.Raspade se prozor.
Crv i dalje grize.Znaci zakljucim,nije ni bio u prozoru!
Osluskujem tri dana i tri noci.Hocu tacno da utvrdim gde je.Podjem zatim na vrata prekopam i njih.Ostadose samo sarke.
Grize i dalje.
-On ili ja-kazem,pa predjem na grede.
Debele grede,noz nikakav.Dograbim sekiru.Popusti glavna greda-srusi se kuca!Jedva spasoh glavu!
Kad se razidje prasina,oslusnem-opet se cuje!
Sad mu je posao olaksan:sve mu je iseckano i isitnjeno!
-E neces!-kazem,uzmem sibicu i kresnem.Planu krs,osta samo zgariste...
Oslusnem-vise ga ne cujem!
Sav srecan,nakrivim kapu pa nastavim da lutam kao nekad.
Lutam i mislim-nije kuca za svakog.


Djordje Simic

[baggio]

Rodjen sam u jednom gradicu u siromasnoj bankarskoj porodici.
U tom gradicu se tako sporo zivi, da nama jedan kalendar traje po =
dve,tri godine.

U mom kraju su ulice tako tesne, da u njima ker nije mogao da mashe
levo-desno repom, nego gore dole.

I stalno padaju kise. I magla, strasno vlazno. Mi kad u podrum
stavimo misolovku, mi ulovimo ribu. A magla ijaaooo. Kad u mom kraju
padne magla, toliko je gusta, da ptice idu peske pored puta.
Zabranjen let!

Tek vetar! To tako duva, to je strrasno! Primer: kod mene kad kokoska
`oce da snese jaje, a guzu okrene vetru,ona ga snese po pet puta!
Tapa-tapa-tapa-tapa!n Odmah snese tvrdo kuvano jaje!

Mraz kad stegne u mom kraju Jednom je bio tako jak mraz uuu Primer:
vestacka vilica moje bake u casi cvoko-cvoko-cvokotala.

Sneg u mom kraju Mi imamo sneg koji se zove: Stojser! Ne mozes da
cucnes, a neee Kad padne sneg u mom kraju pa po pet metara u sirinu ,
naravno!) Zbog ovakve klime, u mom kraju je mnoogo sitna psenica.
Vrabac mora da klekne da bi kljucao! Otuda potice izreka, kad je neka
devojka ovako lepa, mlada I lepa: Gledaj, al` je naprtjila sisitje
k`o dzivdzan kolenca.

Ali, znas kako je lep svet u mom kraju! Jaao, kako je lep narod (kad
nije ruzan), ijaaoo... Al` kad je ruzan, to je ruzno u pizdu
materinu! One ruzne, kad udju u sobu...u mom kraju...misevi vriste I
skacu na stolice!

Komarci ih ujedaju samo zmurecki!

Setio sam se jedne moje komsinice, ma sad bi` je prepoznao medju
hiljadu

Rumuna! A bila je lekarka. Pacijenti su kod nje za beznacajne
intervencije uzimali totalnu anesteziju! Ali nosataaaa... Znas
kakav je nos imala? Ona je...mogla da pusi na kisi, a da joj ne
pokisne cigareta! (A pusila je na mustiklu!). Te Boooggg... Ona kad
pije kafu, odmah nosem pritisne I zelju! Ka-ta-stro-fa!

A sve se pravila vazna kako ima lepe noge...sve dok ih nije obrijala.
Posle se ispostavilo da su tanke. U mom kraju se zene depiliraju let-
lampom. A imala ove...pekarske noge...Nije mogla uz merdevine da se
popne. A nosila je pundju do paucine! Ovako...I cesto nosila
viklere. Nije joj trebala antena, njima je hvatala StudioB! Dupe joj
pocinjalo rano, a sise kasno. Ona da nije imala lastis u gacama, sise
bi joj upadale u gace! Ka-ta-stro-fa!

Imamo dva tipa ruznih: debele ruzne I mrsave ruzne. Ove mrsave ni
komarci nisu ujedali! Polagali samo teoriju na njima! Tanko to...I
malokrvno... Toliko su bile mrsave, da nisu mogle da nose pidzamu na
strafte! Ne moze da stane druga strafta, samo jedna! A ove...debele
ruzne...one su bas bile debele...k`o bure! Ne moz` da stane u kadu
uopste! U stvari, one mogu, ali voda ne moze! Zato smo ih prali u
servisu za pranje autobusa!

Ali kad je neka lepa, u mom kraju, e ona je bas lepa. Kad naprci
sisitje k`o dzivdzan kolenca...pa suknjica kratka...(normalno kratka
a ne ono, da mora da se sminka ispod suknje)... E, ja sam bio
zaljubljen u jednu takvu!


,,U mom kraju -Milan lane Gutovic-Monolog

[Pijanista]

Baggio, daj nesto iz Pop Cire i pop Spire, za Hatea  :evil:

[baggio]

 ;)




Odlomak iz Pop Cira i Pop Spira


A posle rucka odmah otrca preko puta da ih zatekne za stolom, da na licu mesta vidi efekat koji je proizvela svojom kern-strudlom.
   - Bas cu vas nesto zamoliti, slatka gospoja-Sido, pa ma se ljutili na mene, - rekla bi gospoja Persa, pop-Cirina lepsa polovina, onoj drugoj popadiji - sve se kanim da jedared dodjem kod vas na jedno pola dana, pa da vi mene lepo naucite kako vi to pravite one vase cuvene puter-krofne. Vi to zacudo lepo umete i nadaleko ste se proculi cerez njih. A ja, djavo bi me moj znao, meni nikad ne ispadnu za rukom. Sta sve ne radim, pa ne valja! Ne valja, vidim i sama!
   - A, dabome, nije nego jos nesto! - cifra se gospoja Sida.
   - Ne, ne, bez sale vam kazem. Koliko sam se puta sita naplakala zbog toga. Uvek mi prebacuje moj suprug. Jedared sam se bas naljutila pa mu rekla, kad mi je stao prebacivati sto ne umem tako lepo k'o vi, rekla sam mu... 'ocu da vam kazem, slatka gospoja-Sido, pa ma znala da cete se odmah sad tu naci uvredjena: "A ti onda sto si", rek'o mu ja, "uzeo mene! Bio uzeti gospoja-Sidu, kad ti tako puca srce za njom, pa bi onda imao ko da ti pravi spric-krofne... a i lepsa je od mene, i deblja"...
   - Valjda, puter-krofne, hteli ste reci - popravlja je gospoja-Sida, malo ljuta zbog spomenute debljine.
   - Ta da, puter-krofne, us'o djavo u njih, boze me prosti! Ljuta sam pa ne znam vec ni sta govorim. Ne mogu ja sve znati; kad mi nije od boga dato da pravim puter-krofne. Ta, boga mi, sta tu vazdan, a sta me je tu okupio! A njemu onda pune oci suza, pa samo namesta pojas i celepus, pa samo kaze: "No, no", kaze on. "Kud ti opet ode!" "Nisam", kaze, "tako mislio. Perso, suprugo moja; volijem ja tebe nego sve puter-krofne na svetu!" A meni onda dodje zao sto sam ga tako ozalostila pa proklinjem i sebe i spric-krofne.
   A gospoja-Sidi milo, boze, pa se sve namesta na stolici, a trbuh joj se trese od zadovoljstva, pa je tesi:
   - E, gospoja-Perso, tako vam je to u ovom svetu. Svakoga je obdario bog sa po kakvim darom; nije ni u puter-krofnama sva sreca. Nego bas kad ste se toliko kapricirali i drzite da ja bolje pravim od vas, onda s drage volje, kad god vama je zgodno. Dodjite, eto, jedne nedelje pre podne, a povedite i Melaniju s vama. I ona je vec velika; danas-sutra pa ce joj se javiti kakva prilika... pa treba da zna, i nju cu nauciti. Ali, slatka, usluge za uslugu; 'ocu i vas da to kosta nesto...
   - Molim, molim, da cujem.
   - Samo tako cu vam pokazati ako vi mene naucite kako se pravi onaj melspajz sto se zove: Sace od zolje od kvasca, jer ste vi u tome, moram priznati, pravi majstor. A moj popa opet to, pa samo to voli, kao da je, boze me prosti, svapsko dete.
   - He, slatka moja, - veli ponosito gospoja Persa - nije to svakom bas ni dato! Al' zato je trebalo imati dobrog ucitelja, a ja sam ga bas imala! Moja pokojna mama, bog da joj dusu prosti, nije bilo toga testa ili melspajza sto ga ona ne bi znala zgotoviti. Kad ona napravi to Sace od zolje od kvasca, mogla je, sto kazu, i samog cara posluziti! Gospodin Jerotej Draganovic kad je napisao onaj Kohbuh, hteo ga je njoj posvetiti, da sta!
   - Verujem, slatka!
   - Pa kako je mene moja mama ucila, tako ja sada ucim moju Melaniju.
   - Slatka! I moja Jula tako isto. Zna vam ta svasta. Ali kazem vam, slatka, samo jedared da vidi kako se nesto gotovi, odmah ti ona, 'rano moja, trci kuci pa proba. Ima jednu knjigu punu ispisanu. Lepe korice i pise na njima Poesie, sto joj je kupio za spomen na prezent gospodin Sandor, jurat iz Kikinde, a nema nista trukovano, nego sve prazni listovi. A ona, slatko dete moje, sela pa zapisala u nju sve sosove, cuspajze i melspajze kako se pravidu. Sve izlenjirala i ispisala, slatko dete moje. Pise k'o koncelarista kakav; isti njen otac! Ko je uzme, slatka, taj ce bar znati da ima jednu dobru virtsafterku.
   - 'Rano moja, znam. I ja je, verujte, slatka, nikad ne delim od moje Melanije i uvek joj kazem da se samo sa njom druzi i na nju ugleda.
   Eto, tako se razgovaraju dve popadije.   


Stevan Sremac

[E]

Ćilim - polje Kalipolje

Sad pazite:videćete
najlepše polje na svetu!

Ili, bolje: ćilim - polje.

Tu ja živim, tu se divim
maslačku i suncokretu.

To je moje Kalipolje!

Riče krava, zriče trava.
Red livada, red pšenice.

U sredini šuška kruška.

Dole: vojska buba, mrava.
Gore - lasta i senice.

To je moje Kalipolje!

Dobrica Eric

[baggio]

Cutljiva Francuskinja...


I dalje smo odlazili na klupu u parku i kušali čari starog hlada.
... i dalje smo se gurkali pod njim, zadirkivali ... psovali i pretili ...
ali smisao je nestao, izgubio se u procepu vremena, kao tanka nit svetlosti u krošnji ostarelog hrasta... Ipak, uporno smo pokušavali ...

Uporno je i ona dolazila ... Sa svojim mirnim vretenastim hodom i glomaznim patikama izmašćenim kojekakvim preparatom za čišćenje, dolazila je i dalje blenula u nas ...
Raspitivali smo se po gradu naravno, ali teško da nam je neko dao ikakve informacije o njoj. Saznali smo jedino da je ćutljiva, od rođenja.
Ili jednostavno odbija da razgovara sa svetom.
Ovo drugo je moja napomena i svi su joj se smejali.
I ja sam posle ...
Klement je jednom prilikom, iz samo njemu poznatih razloga izvalio da ona razume samo francuski, i da zato ne daje nikakve znake života, već samo blene i blene u nas kao tele.
- francusko tele, dodao je i podrignuo najstrašnije ...
Tako smo je i prozvali...
...ćutljiva francuskinja ...



Odraslo se ...
Pobegli su nam svi vozovi, i mi nismo imali više za čim da lajemo...
Da smo u Kini jeli bi  pse od dosade i pušili hašiš.
Tačno sam osetio menjanje u stomaku, menjala mi se celokupna koža, sa sve dlakom i pameti, ako sam je ikad imao ...
Odraslo se ...



Jedne večeri došao sam sam na klupu jer jedino dvoje ljudi sa kojima sa je delio " nisu mogli da dođu" i bili "su sprečeni".
Isidor je ulovio nekakvu ribu i namerava celu noć da je secka, a Klement je nameravao da veče provede isključivo pored prozora, gledajući u stan preko puta, u kojem se svake srede gola i ponekad namazana uljem šepurila nekakva studentkinja iz unutrašnjosti.
I Isidor će je gledati večeras, samo je morao da proda nekakvu bezveznu priču da bi se osećao bolje.
Klement se nije obazirao na savest ...

Ja jednostavno nisam bio raspoložen ni za jedno ni za drugo.
Heh, već sam je gledao ranije, iz Klementeove sobe, i nimalo mi se nije svidela.
Klementeova keva je bila u drugoj sobi i to mi je pokvarilo utisak.


Djordje Petrovic

[tarana]

Vedro zimsko podne... Mraz stegao, sve puca, i Nađenjki, koja me drži pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na slepoočnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavlene jarkocrvenom čojom.
- Da se spustimo, Nadežda Petrovna, - molim ja. - Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo živi i čitavi.
Ali Nađenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majuiišh kaljača pa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka provalija. Kad pogleda dole, ona premre i zastane joj dah čim je pozovem da sedne u sanke, a šta će tek biti ako se usudi da poleti u provaliju! Ona će umreti, poludeće. - Preklinjem vas! - govorim joj. - Zašto se bojite? Shvatite da je to malodušnost, kukavičluk!
Nađenjka najzad popušta, i ja joj na licu čitam da ona popušta iako je to opasno po život. Bledu, uzdrhtalu, nameštam je u sanke, obgrlim je rukom i zajedno se sunovraćujemo u bezdan.
Sanke lete kao strela. Vazduh koji prosecamo šiba u lice, huči, zviždi u ušima, bolno štipa od besa, hoće da skine glavu s ramena. Od siline vetra ne možemo da dišemo. Kao da nas je sam đavo zgrabio svojim kandžama pa nas s rikom vuče u pakao. Predmeti oko nas slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri... Evo, još časak samo - čini nam se - i propali smo!
- Ja vas volim, Nađa! - izgovaram poluglasno. Sanke počinju da klize sve sporije i sporije, hujanje vetra i zujanje salinaca nisu više tako strašni, dah više ne zastaje, i evo nas najzad dole.
Nađenjka je ni živa ni mrtva. Bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane... - Ni za živu glavu neću se više spuštati - kaže ona gledajući me razrogačenim očima punim užasa. - Ni za šta na svetu! Umalo nisam presvisla! Malo kasnije ona dolazi k sebi, i već mi upitno zagleda u oči: jesam li ja rekao one četiri reči ili su joj se samo one pričule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.
Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka joj, očigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene one reči ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje vrlo važno, najznačajnije na svetu. Nađenjka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tužno zagleda u lice, odgovara bez veze, čeka hoću li ja započeti razgovor. 0, koliko promena na tom dragom licu, koliko promena! Ja vidim, ona se bori sa sobom. htela bi pešto da kaže, nešto da pita, ali ne na-lazi reči, nezgodno joj je, strašno, smeta radost...
- Znate šta? - kaže ona ne gledajući me.
- Šta? - pitam ja.
- Hajde još jednom ... da se spustimo.
Penjemo se uza stepene na breg. Ja ponovo nameštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, ponovo letimo u stravičnu provaliju, ponovo huji vetar i zuje salinci, i ponovo u najjačoj i najbučnijoj jurnjavi sanki ja izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađenjka!
Dok se sanke zaustavljaju Nađenjka meri pogledom breg niz koji tek što smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak i njen muf i kapuljača, cela njena sitna pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričulo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto devojče ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo što ne zaplače.
- Hoćemo li kući? - pitam ja.
- A menn ... meni se sviđa ovo sankanje - kaže ona crveneći. - Da se spustimo još jedanput?
Njoj se "sviđa" to sankanje, a međutim, dok seda u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, dršće.
Spuštamo se treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kašljem, i kad se nađemo na sredini brega, uspem da prošapćem:
- Ja vas volim, Nađa!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, razmišlja o nečemu... Ja je pratim sa sankanja kući, ona se trudi da ide što lakše, usporava korak i neprestano očekuje da li ću joj kazati ore reči. Ja vidim kako se muči, kako se savladava da ne kaže:
- Nije moguće da ih je govorio vetar! Ja neću
da je to govorio vetar!
Sutradan ujutru dobijem ceduljcu: "Ako idete danas na sankanje, svratite po mene. N." I od toga dana Nađenjka i ja - svakog dana idemo na sankanje i, spuštajući se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvek iste reči:
- Ja vas volim, Nađa!
Uskoro se Nađa navikava na tu rečenicu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, juriti niz breg strašno je kao i pre, ali sada već strah i opasnost daju posebnu čar rečima o ljubavi, rečima koje su zagonetne kao i pre, i koje tište dušu. Osumnjičena su uvek ista dvojica: ja i vetar... Ko joj od nas dvojice izjavluje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, očigledno, već svejedno; iz bilo kog pehara pio - svejedno je, samo da se opiješ.
Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umešavši se u gomilu, vidim kako Nađenjka prilazi bregu, kako me traži očima... Zatim se plašljivo penje uza stepenice... Strašno joj je da se sanka sama, o, koliko je to strašno! Ona je bleda kao sneg, dršće, ona ide kao na gubilište ali ide, ide odlučno, ne osvrćući se. Ona je sigurno odlučila da najzad proveri hoće li se čuti one zanosne slatke reči kad mene nema? Ja vidim kako, bleda, sa ustima otvorenim od užasa, seda u sanke, zatvara oči i, oprostivši se zauvek od života, kreće... "Zzzz" ... zuje salinci. Ne znam čuje li Nađenjka one reči... ja samo vidim kako ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama ne zna da li je čula nešto ili nije. Dok se spuštala, strah joj je oduzeo sposobnost da čuje, da razaznaje šumove, da shvata...
Ali evo dolazi i prolećni mesec mart... Sunce je sve blaže. Naš ledeni breg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka više nema gde da čuje one reči, niti ima ko da ih izgovara - vetar se ne čuje, a ja se spremam za Petrograd, na duže vreme, po svoj prilici zasvagda.
Nekako dandva pre odlaska, u sumrak, sedim ja u bašti, a od dvorišta u kome živi Nađenjka ta bašta je odvojena visokom ogradom sa šiljcima... Još je prilično hladno, na đubrištu još ima snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće i spremajući se na počinak gavrani bučno graču. Prilazim ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nađenjka izlazi na trem i diže tužan, izgubljen pogled prema nebu... Prolećni vetar duva pravo u njeno bledo sumorno lice... On je podseća na onaj vetar koji nam je hučao onda na bregu kad je slušala one četiri reči, i lice joj postaje tužno, pretužno, a niz obraz klizi suza... I siroto devojče pruža obe ruke kao da moli taj vetar da još jednom donese one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađa!
Bože moj, šta se zbiva s Nađenjkom! Ona klikće, smeši se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srećna, tako lepa.
A ja odlazim da se spremam za put.
To je bilo davno. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama želela - to je svejedno, za sekretara plemićkog starateljskog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada išli na sankanje i kako joj je vetar donosio reči: "Ja vas volim, Nađenjka" - nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu...
A meni sada, kad sam postao stariji, nije jasno zašto sam govorio one reči, zašto sam se šalio ...

[baggio]

Tarance,

odlican izbor. xjap

[slawen]

Да, баш је... младалачка.

[baggio]

Да, баш је... младалачка.

Pssssssst...... xwink2

[baggio]

Koliko li se Irena promenila otkad sam je video poslednji put?
To je bila misao koja mu je neprekidno prolazila kroz glavu.
-Da li ću je prepoznati?
Izbledela slika koju su krile njegove vijuge, polako je bila razjedana zaboravom. Ženi barem nije teško da već za jedan dan promeni lični opis. A ko zna šta se sve izdešavalo sa njenim bićem, telom, dušom, za ovih dvadeset godina.
Ogrnuo se crnim mantilom i izašao napolje. Čekanje na susret moglo je da počne. Molio je Boga da mu došapne neku temu za razgovor kada se bude našao sa Irenom.
Već na autobuskoj stanici video je Irenu. Imala je crnu kosu i vuneni šal. Ostalo nije stigao da vidi, jer je utrčao u upravo odlazeći autobus. Vuneni šal i crna kosa su ostali na stanici, da sačekaju sledeći.
U autobusu je bilo studeno. Seo je na jednu od onih ledenih stolica, koje su toliko hladne, da čovek momentalno dobija proliv. Preko puta njega sedela je Irena, temena oslonjenog na aparat za otkucavanje karata. Sada je imala plavi šal i kapu na glavi, ukrašenu kićankom. Nasmešio joj se. Kada je malo bolje pogledao devojku, osmeh sa lica mu je nestao, a pojavila se ozbiljna i razočarana grimasa.
Vožnja je bila gotova. Sneg je počeo da veje. Kažu da snežne pahuljice, kada se gledaju pod mikroskopom, imaju neverovatno pravilan i simetričan oblik.
Tri Irene išle su mu u susret. Gledao ih je, a potom se mimoišao sa njima i skrenuo pogled. Bela patetika padala je sa neba. Svratio je u menjačnicu da razmeni pare. Unutra je bilo toplo, a na patosu su bile barice vlage. Irena za šalterom mu je izbrojala novčanice, i rekla mu "Izvolite". Kada je pogledao ispod šalterskog okna, ponovo se razočarao. I izašao.
Čovek je konačno došao na mesto susreta, a čekanje do vrhunca. Osvrtao se oko sebe. Imao je i šta da vidi.
Irena je upravo ulazila u trolejbus, gurajući se između matorih babuskera, mladih majki i male dece. Išla je daleko. Druga Irena je kupovala žvake na trafici. Treća je sedela nedaleko od njega. Splet različitih odela, šalova, devojaka i kapa. Četvrta Irena je nezainteresovano prošla tik pokraj njega, vodeći svog frajera za ruku. Peta je vozila bebu u kolicima. Šesta je...
Okretao je glavu za tim silnim imenjakinjama, kao što se limeni pevac okreće na krovu pod naletima vetra. Irena jeste bila njegov vetar, njegova mantra, njegov Jerusalim.
Iz razmišljanja ga je prenulo kuckanje nečijeg kažiprsta po njegovim leđima. Odmah se osvrnuo iza sebe.
Ovaj put, za razliku od svih prethodnih, to je zaista bila ona. Irena.
Sve ostale oko njega istog su trena nestale.



Dimitrije Bukvić

[slawen]

Да, баш је... младалачка.

Pssssssst...... xwink2

Ш'о? Тај Чехов се чита у ... у праву си, боље је да ћутим.
А каква је ово скаска о мењачници? Нисам се баш удубио, али сам видео да се помиње јавни превоз, а ми то мрзимо, јел' да?

[baggio]

Да, баш је... младалачка.

Pssssssst...... xwink2

Ш'о? Тај Чехов се чита у ... у праву си, боље је да ћутим.

'ocu bre malo da sanjam.....kapish?

[tarana]

Ш'о? Тај Чехов се чита у ...

sedmom razredu?
u pravu si...
i u osmom...
i kad kod ti padne na pamet.
el ti pljuckaš po navici ili ti se baš - baš ne sviđa ništa pod kapom nebeskom?
i aj' i da ti se ne sviđa...
nego mi deluje da bi i drugima to da ogadiš?

[slawen]

Па није да ми се не свиђа, али је малко превазиђен. Пре неки дан опљувани Капор је то својевремено добро објаснио: више нико нема времена за "даму са кученцетом" и остале short story.
Ово је време (онда, кад је то написао) за spot story. Сад и за неку краћу форму, можда.

А и пљујем тако, онда сам себи изгледам важан. Шта ћеш, мени тај его много значи. То је отприлике све што имам.

[tarana]

Ово је време...

vreme dođe i prođe...pa onda bude neko drugo vreme...
klasici ostaju.
zato se i zovu klasici.

[slawen]

Знам, имам их пун регал.

[baggio]

А и пљујем тако, онда сам себи изгледам важан. Шта ћеш, мени тај его много значи. То је отприлике све што имам.

A sta bi tvome igou odgovaralo?
Misiiim koji autor?

[slawen]

Баш зајебано питање.

[baggio]

Баш зајебано питање.

Je l' da? xfrog

[tarana]

aj sad!
nemo da gutam šlajmaru!

[slawen]

Пази овако: у обзир долазе Џон О'Хара, Апдајк, Синклер Луис, Курт Вонегат (али само Затворска птичица), Џозеф Хелер и Реј Бредбери од новијих Американаца, а Ангас Вилсон, Орвел и наравно и пре свега Хаксли од Британаца. Од старијих Текери и Дикенс, Шекспира слабије варим. Немци - Ман и Хесе (али највише његове песме и кратке приче), Французи - Анатол Франс (Острво пингвина је екстра, сине бато!), па Блез Сендрарс (јел' он уопште француз), па Анри де Монтерлан, па Зола, па... их, њих има убибоже, не би их пола стало овде, од Чеха ту су и Кундера и Храбал и Болеслав Прус и нарочито Чапек (Зоон политикон), Руси - Тургењев, Гогољ, Окуџава, да не идем дубље, Италијани - Еко, Моравиа, Томасо де Кампанела (у најкраћем), од Кинеза Лу Син, рецимо....
Не пада ми заправо ништа на памет...

[tarana]

ima materijala za pljuvanje...
al važan sam sebi i bestog...

[Pijanista]

U jebote, ti od svakog od ovih procitao po nesto?

[slawen]

Ма јок, него брзо гуглам.

[baggio]

Пази овако: у обзир долазе .....................

Leleleeeeeeeeeeee, sad kad krenem da tovim taj tvoj igo... ;)