Да вам испричам како сам ја то гледао:
Прво, гледао сам у биоскопу.
То значи да ништа нисам разумео, јер пошто је српски, филм није био титлован; осим тога, клинци око нас су се разваљивали од смеха кад год би из оне мрсомудачине од тона разабрали "курац", "пичка", "јебаћу те" и "сисе".
Филм је трагичан јер осликава једну генерацију празних душа, чији су животи празни, музика им је празна, главе су им празне у тој мери да немају чак ни сопствене форе, већ се смеју онима које су биле пассе чак и мојој генерацији.
Да ништа није толико лоше да не може бити још горе, показало се на крају филма кад смо пошли кући, али нисмо могли да изађемо јер су организатори закључали врата, да би нас задржали у сали док не довуку глумце из оближње кафане, да нам се поклоне.
Хепенинг до јаја.