*
Poslednji srpski mutavdžija izatkao poslednje nitiMutavdžija iz sela Koprivnica kraj Niša Tadija Đorđević (80) nedavno je isporučio manastiru Hilandar poslednje proizvode iz svoje mutavdžijske radnje.
IZVOR: BETA UTORAK, 15.11.2016. | 19:56
Reč je o 80 torbica izatkanih od kozjih dlaka.
Više od decenije Đorđević je jedini mutavdžija u Srbiji, ali ni on se ovim zanatom više neće baviti.
"Došlo je vreme da zauvek ostavim razboj, tarak, tokmak, ćerkez i druge alate iz mutavdžijske radnje, a radio sam sa njima punih 69 godina", kaže Đorđević za agenciju Beta.
Đorđević je istakao ne može više da radi kao mutavdžija jer ima mnogo posla oko kuće i stoke, ali i zbog toga jer su ga godine "pritisle".
"Nemam više snage da radim i u radnji. Nemam pomoć. Supruga mi je jesenas umrla, a sin i ćerka su krenuli svojim putem, imaju svoje obaveze", rekao je Đorđević.
On se rado priseća vremena kada je kao 11-godišnji dečak počeo da uči zanat u očevoj mutavdžijskoj radnji.
"Koprivnica je tada imala 170 domaćinstava i petnaestak mutavdžijskih radnji. U susednim selima, Jagličju, Čagrovcu i Gornjem Dušniku, bilo ih je i više", istakao je.
Prema njegovim rečima proizvodi, koje su izrađivale mutavdžije iz kraja poznatog kao Zaplanje bili su godinama veoma traženi u ovom delu zemlje.
"Torbice, bisage, ponjave, pokrove i džakove od kozje dlake prodavali smo najviše na Kosovu i u okolini Leskovca i Vranja. Mogli smo da prodamo robe i više nego što smo mogli da proizvedemo", naglasio je Đorđević.
Prema njegovim rečima, mutavdžijama u Zaplanju išlo je naruku i to što su sva domaćinstva čuvala stada koza, tako da je kozje dlake bilo napretek.
"Posle rata Tito je zabranio da se čuvaju koze. Ljudi su ih maltene preko noći morali da unište i većina mutavdžijskih radnji je tada zatvorena", priseća se Đorđević.
Preostale mutavdžijske radnje, dodao je Đorđević, i dalje su dobro radile jer su proizvodi istkani od kozjih dlaka i dalje bili traženi.
On je, kaže, zahvaljujući mutavdžijskom zanatu izgradio kuću u Koprivnici i u Gadžinom Hanu i iškolovao ćerku i sina.
"Bilo je i posla i para. Tkali smo, pričali, pevali. Nije tačno da mutavdžije moraju da budu mutave dok rade da im dlake ne bi ulazile u usta", izjavio je Đorđević.
Kako je istakao Đorđević, mutavdžije su imale puno mušterija sve do šezdesetih godina prošlog veka.
"Sela su tada počela da se prazne. Ljudi više nisu hteli da se bave stočarstvom i poljoprivredom. Retko kome su još bili potrebni bisazi ili pokrovi za stoku", rekao je Đorđević.
Čak i onda kada su sve njegove kolege odustale od mutavdžijskog posla, Đorđević to nije želeo da učini. Sve do sada.
"Borio sam se nekako svih ovih godina i sad je kraj. Razboj neću da rasturam, neka stoji. Neka podseća kako sam radio, kada me jednog dana više ne bude bilo", kazao je.
U Koprivnici, dodao je, kao i u okolnim selima na obroncima Suve planine, nema više nijedne sačuvane mutavdžijske radnje.
"Nema razboja, ali nema ni ljudi. Ostalo u Koprivnici nas tridesetak", rekao je Đorđević.
*
Topic: Iz stampe (Read 1029611 times)
