http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:531515-Radom-ciste-krv*
Radom “čiste” krvJelena Matijević | 30. januar 2015. 20:00
U beogradskom "Reto centru" u naselju Resnik novi šansu za život traži 130 bivših zavisnika
_620x0.jpg)
NEKOLIKO vozila u redu ispred perionice u beogradskom naselju Resnik. Vozači strpljivo čekaju. Kažu, godinama isključivo tu peru svoje automobile, jer ih radnici svojski izglancaju. Na spratu iznad perionice, prodavnica polovnog nameštaja. Kupci neprekidno ulaze, merkaju fotelje, regale, stolove, komode... Raspituju se za cene, dok im prodavac Miloš Pantelić (40) strpljivo odgovara.
Na prvi pogled, uobičajene radnje i radnici. Ali nisu. Jer, poslovi za ovde zaposlene deo su terapije. Svaki radnik u perionici i prodavnici nameštaja ima tešku životnu priču i prošlost ispunjenu borbom protiv narkomanije, alkoholizma,
ludopatije - zavisnosti od igara na sreću...
- Članovi smo Humanitarne organizacije "Reto - ima nade" - objašnjavaju Arsen Borojević (44) i Dragan Radosavljević (41). - Osim što peremo automobile i prodajemo stari nameštaj koji nam doniraju građani, imamo i prodavnicu polovne garderobe, šlep-službu, radimo selidbe, utovare i istovare, čistimo podrume i skladišta, odvozimo šut. Sve to je deo programa lečenja za nas od kojih su i najbliži digli ruke.
Tako je, saznajemo, bilo i sa Arsenom, Milošem i Draganom. A sada su, već više od deceniju, sva trojica "čisti". Dobrovoljnim dolaskom u "Reto centar" izvukli su se iz užasa heroina, kokaina, alkohola... A kada su sve prevazišli, odlučili su da ostanu u centru da bi pomogli onima koji dolaze.
- Posle 12 godina drogiranja, pred mojim slučajem čak je i medicina "kapitulirala", jer sam dve godine bio u programu dugotrajnog metadonskog održavanja - otkriva Miloš. - To je poslednja faza medicinskog lečenja i znači da sam kao višegodišnji "uživalac" heroina jednom sedmično u bolnici primao metadon da bih koliko-toliko bio pri sebi. A onda sam, srećom, dobrovoljno došao u "Reto centar". Prvih desetak dana, u trenucima najvećih zavisničkih kriza, mogao sam da izađem i potražim heroin. Ali, nisam! Sve zahvaljujući svetlim primerima koji su danonoćno bili tu ispred mene i pomagali mi. Znao sam da su i oni prošli sve što i ja. Sada su bili "očišćeni", jaki, sposobni da porocima kažu - ne! Bili su mi opipljiv dokaz da ima nade.
Kada su najteži trenuci prošli, priseća se, počeo je pomalo da radi kućne poslove. Potom one teže u bašti, na mini-farmi... Sve pod budnim okom volontera. Kao što i on sada "prati" novopristigle. A poslednji je došao pre tri dana.
- U Beogradu postojimo od 2003. godine, a pre četiri godine Centar je otvoren i u Nišu. U glavnom gradu nas je trenutno 130, a u Nišu 15. Boravak i lečenje su potpuno besplatni, jer radom sve "otplatimo" - priča Dragan.
Prvih nekoliko godina rada u našoj zemlji, kako saznajemo, Centru je bilo vrlo teško. Nisu skrivali ko su, pa su ljudi od njih zazirali. Sumnjičavost okoline, međutim, s vremenom je prerasla u poverenje.
- Danas nas kao dobar centar za odvikavanje, i roditeljima i zavisnicima, preporučuju centri za socijalni rad, policija i lekari. Zovu nas i u škole na tribine o prevenciji narkomanije i alkoholizma - zadovoljno tvrde naši sagovornici.
Pojašnjavaju da sve što rade pokriva njihove tekuće troškove, kao i da im mnogo pomažu pojedinci i preduzeća. Novac, tvrde, ne uzimaju nego građevinski materijal, hranu, sredstva za higijenu...
Kada imaju malo više slobodnog vremena, a to je bar dva-tri puta godišnje, odu do rodnih gradova. Arsen u Split, Dragan u Svilajnac, Miloš u Valjevo. Tamo ih raširenih ruku, sa osmehom, čekaju oni koji su do pre desetak godina strepeli nad sudbinom i tragedijom svoje dece.
BEZ OGRANIČENjA
BORAVAK u "Reto centru" nije ograničen, jer prostora ima dovoljno. Imamo tri kuće, po jednu za muškarce i žene i jednu za bračne parove i njihovu decu. Svi koji od nas zatraže pomoć i ostanu na rehabilitaciji, treba samo da se pridržavaju internih pravila, jer svako odstupanje ugrožava naš opstanak. Oni koji su godinama u Centru rade kao volonteri, a često nam se pridružuju i deca naših bivših članova. Njihova dobrovoljna, povremena pomoć nam je vetar u leđa, jer su ta deca najbolji svedoci naše uspešne misije, nasuprot onim malobrojnima članovima koji se, nažalost, vrate starim, pogubnim navikama - poručuju naši sagovornici.
JEDAN OBIČAN DAN
NAŠ "Reto centar" deo je hrišćanskog koji je osnovan 1985. godine u Španiji i danas ima ogranke u 25 zemalja. Od Argentine i Brazila do Rusije i Kine - objašnjava Arsen Borojević i naglašava da je Centar, iako radi po hrišćanskim načelima, otvoren za ljude svih veroispovesti. - Ponedeljkom, utorkom, sredom i petkom, doručkujemo već u sedam časova, četvrtkom u osam, a nedeljom u devet. Potom sledi molitva, pa sat do sat i po duhovnih razgovora, ličnih priča, svedočenja. Onda svako svom zaduženju. Ručamo i večeramo zajedno, a na spavanje idemo u pola deset.
*
ali...
*
natalija cupic
19.09.2009 18:57:11Pomaze Bog Vojislave,
meni se otvara bez problema,evo bar tekst sa foruma
Iskustvo iz Reto centra kraj
Splita
Zamoljena sam od strane jednog bivšeg člana ovog foruma da prenesem njegovo
iskustvo i viđenje doživljenog za pet meseci provedenih u Reto centru kraj
Splita. Momak je student, prešao je klasičan put od trave, preko spida do
trodona i na kraju heroina. Jedino što se nije nikada fiksao, inače staž mu
je bio relativno kratak ali zato je tempo bio žestok! Roditelji i brat su
činili sve da mu pomognu da se skine, ali su brojni pokušaji propadali jedan
za drugim ( od skidanja na suvo, Drajzerove, "Lorijena" ), te kada je u
jednom od njih uspeo da ostane čist neko vreme, rešio je da se oproba i u
nekoj od komuna! Sasvim slučajno ( možda i preko ovog foruma) došao je do
broja telefona Reto centra u Beogradu, pozvao ih je i nakon "provere"
motivacije u vidu tačnosti i upornosti, dobio je mesto u njihovoj komuni
pored Splita, jer je u Beogradu bilo prebukirano!
Dve nedelje nakon prvog kontakta već je bio u Splitu. Muški deo komune je
brojao oko 140 ljudi, smeštenih u četiri kuće. Upoznali su ga sa pravilima
kojih je trebao da se pridržava, pretresli mu stvari, pasoš uzeli na čuvanje
u njihovom sefu,a na samom početku ga je malo iznenadilo oduzimanje ikonice
Svetog Nikole ( zaštitnika vozača) koja mu je stajala u vozačkoj dozvoli,
ali je to sam sebi obrazložio time što je to internacionalna komuna, sa
ljudima različitih veroispovesti, te je moglo doći do konflikta, ali
objašnjenje nije dobio! Jedino su mu ostavili žvake protiv pušenja, jer su
mislili da su obične, te je tako uspeo da savlada nikotinsku krizu. Ono što
nije mogao da savlada ( zbog svoje komunikativne i radoznale prirode) je
zabrana razgovora sa ostalim ukućanima, sem sa njih par "zaduženih " za
njega sa podužim stažom u komuni! Sve vreme boravka mu je to najteže padalo,
teže i od samice koja se daje kao kazna za prekršaje discipline, kao i od po
neke ćuške! Iako pravoslavne vere, nikada nije bio verski fanatik i
preterana posvećenost religiji i molitvama, takođe mu je brzo zasmetala,
naročito kada je shvatio da se tu radi o verskoj sekti i kada su ga drugi
kroz istorijat osnivanja i osnivača komune upoznali sa tim da su prve takve
centre otvorili upravo misionari, pripadnici Jehovinih svedoka, inače jedne
od najagresivnijih sekti u svetu! Ovo "najagresivnijih", mislim u načinu
šrenja svojih uverenja i tvrdim stavom povodom toga! Psihička tortura je
bila strašna, a ni fizički rad nije zaostajao u cilju slamanja volje. Kako
je fizički bio spreman za rad, jer nije bio u krizi, već nakon tri-četiri
dana, poveli su ga na posao! Bilo je i onih koji su dolazili u krizi, takvi
su pošteđeni posla dve nedelje, a onda se i oni priključuju radnim ekipama.
Kriza se prevazilazila uz čajeve ( biljne, naravno) iako bi po nekog i
vodili u grad kod lekara, a one navučene na ogromne doze metadona vodili bi
i na terapiju kojom su ih spuštali.
Poslova je bilo raznih, ali je većina radila na gradilištima najteže fizičke
poslove. Nikada nije mogao da pomisli da će mu nekada u životu biti važno
pet minuta sna. Loše su se hranili,a radili su i po deset sati dnevno na
građevini, istovarujući kamione , iznoseći građevinski materijal koji su
potom nosili i po deset spratova bez lifta, na leđima! Nosili su cement,
građu, kutije sa parketom i keramičkim pločicama, a ako bi se neko i usudio
da pokaže da je pokleko, da je iscrpljen, grupica bi se okupila oko njega,
ubeđujući ga rečima:"Šta je devojčice? Ne možeš da radiš? Nemaš snage,
narkomančino?! Pa, da! Ti si jedini bio narkoman, mi to nikada nismo radili,
ali mi možemo,a ti ne?!" Onako mladom , udarali su na sujetu i ustajao bi
samo da ne sluša takve pridike! Borba za bolje radno mesto, rivalstvo oko
boljeg statusa i položaja u kući, činila je od ljudi licemere, "cinkaroše" i
poltrone. Sve bi dali za mesto u kuhinji ili za najpovlašćenija radna mesta
vozača, intedanta, onog koji radi u kancelariji i upravi.
Jutro je piočinjalo molitvom, kao i svaki obrok. Okruživali su ih citati
izlepljeni po celoj kući, parole kojih je bilo čak i u toaletu, jedina
literatura je bilo Sveto pismo, a pratioci zaduženi za njega su ga stalno
podsećali na to da treba da okaje svoje grehe, kroz molitve i posvećenost
Bogu. Intimnije druženje u užem krugu, kao i šaputanje, bilo je najstrožje
kažnjavano. Ovde drugarstvo nije bilo vrlina niti poželjno! Teolefonski
razgovori sa roditeljima bili su mu prisluškivani, javno. Dok bi on
razgovarao na jednom aparatu, pored njega, slušalicu drugog bi držao neki od
starosedelaca. Isto je bilo i sa pismima. Uvek bi se našao neko da
"slučajno" stoji iznad njega dok piše pismo, tako da nije bilo načina da
svojima izrazi nezadovoljstvo, iako odlazak u principu niko nije
zabranjivao, više ga je užasavala psihička tortura kojoj bi bi ga podvrgli
ubeđivanjem da ostane.
Subotom su išli na sastanak sa devojkama i na zajedničke propovedi. Posedali
bi u krug, izdvojila bi se grupa mladića i po neka devojka sa gitarama, koji
bi započinjali neku religioznu muziku,koje bi prihvatali svi uz jednoličan
ritam ( pljeskanje rukama). Svi zajedno bi pevali,a onda se iz gomile
izdvajao nečiji glas, postajao sve glasniji, dok taj isti ne bi ustao i
počeo da viče na sav glas zahvalnost Isusu, nabrajajući svoje grehe i šta ja
znam šta još, padajući u trans! Klasično ispiranje mozga! Čak i u kolima ili
kombiju kojim su voženi službeno, palio se kasetofon sa istim pesmama,a
svaka misao i komentar u stilu:"Kako je dobar auto!" ili "Dobra r..!",
najoštrije opominjani kao "ropstvo materijalnim bogatstvima koje te vodi
kriminalu".
Sve ovo je budilo nezadovoljstvo u Š. ali je bio rešen da izdrži, zbog
porodice, koja mu možda ne bi poverovala da je istina ono što govori, a
zapao je i u neko stanje letargije, automatizma. Najvažnije mu je bilo da
legne i spava, umoran od teškog posla. Da je bio malo stariji i istrošeniji,
verovatno da bi bio i podložniji ispiranju mozga kakvom je bio podvrgnut,
ali ovako...Već je počeo da razmišlja kako bi otišao, ali se baš tada
ispostavilo da mu je nestao pasoš, a morali su da prijave njegov boravak. U
svakodnevnom ulaženju u kancelarije tih dana, naleteo je na neke račune, tj.
isplate za njihov rad.Izračunao je da svaki od njih zaradi preko 20 eura
dnevno,a da se hrane i oblače od dobrovoljnih priloga građana, imućnijih
roditelja i sopstvenom proizvodnjom i da sve ide na račun "Centrale" i
najednom mu je postao jasan motiv "dobrotvora" koji su davno osnovali centar
koji se proširio - u igri su zapravo velike pare!
Od tog trenutka bio je usresređen samo na bekstvo. Svakakve budalaštine su
mu padale na pamet, ali mu je slučaj sa pasošem pomogao.Morali su ga
prebaciti u Zagreb kako bi sredio dokumente i u našem konzulatu je zamolio
konzula za pomoć, na šta je ovaj pristao. Ljudima iz centra bilo je
zaprećeno visokom novčanom kaznom ako se Š. kreće bez dokumenata, te su ga
odmah uputili u Beograd i to vozom. Sve mu je išlo na ruku! Izašao je jednu
stanicu ranije dok su ga čekali stanari Centra sa Avale!
Ne drogira se i dalje!
*
Topic: Iz stampe (Read 1034508 times)
